Piše: Hazim BAŠIĆ (Patria)

Najnoviji izvještaj Evropske komisije (EK) o Bosni i Hercegovini za 2025. godinu ne donosi ništa neočekivano, ništa novo što bh. javnost već ne proživljava. Na samom početku stotinjak stranica dugog Izvještaja, govoreći u vezi razvoja demokratije, Komisija konstatuje da Bosna i Hercegovina nema ni funkcionalan ustavni okvir, ni izborni sistem koji osigurava političku jednakost građana.

Ova konstatacija ključni je dio Izvještaja za Klaster 1 (Osnove procesa pristupanja) gdje se kaže: 'Opći okvir za održavanje izbora zahtijeva značajne reforme. Potrebne su ustavne reforme kako bi se osigurala politička jednakost i nediskriminacija svih građana. Integritet izbornog procesa mora se unaprijediti, u skladu s preporukama internacionalnih tijela. Političke stranke trebaju poštovati nezavisnost Centralne izborne komisije (CIK)'.

U svega nekoliko rečenica EK ogoljava činjenicu da Bosna i Hercegovina još uvijek nije država jednakih ljudi, već sistema vlasti etničkih elita koje demokratske principe tumače kao prijetnju vlastitoj moći.

Od Bosne i Hercegovine se traže ustavne reforme koje će svim građanima omogućiti jednako pravo da biraju i budu birani. Ovo nije tehničko pitanje, već suštinski test političke volje, kao i hrabrosti političkih elita. Pet presuda Evropskog suda za ljudska prava već godinama stoje kao ogledalo licemjerja domaćih političara: svi se zaklinju u Evropu, ali niko ne želi mijenjati sistem koji im garantuje etnički monopol.

Ovome treba dodati i prvostepenu presudu u slučaju "Kovačević vs. Bosnia and Hercegovina", u kojoj je nakon razmatranja merituma data preporuka za otklanjanje ustavne diskriminacije u pogledu aktivnog biračkog prava (iako je ovaj sudski proces pod suspektnim okolnostima zaustavljen na Velikom vijeću ovog suda, zbog navodno procesnih razloga).

Dok EU govori o jednakosti, domaći lideri uporno brane 'konstituentnost' kao svetinju. A u savremenoj Evropi 'konstituentnost' naroda ne može biti iznad jednakosti građana. Jednakost građana je granica između 'etničke' demokratije i evropske civilizacije.

Komisija upozorava da izborni integritet u BiH 'mora biti poboljšan'. Iza ove diplomatske formulacije krije se poruka da izbori u BiH nisu dovoljno pošteni. Od lažnih birača, netransparentnog finansiranja stranaka, prepravljanja izbornih rezultata, do političkog pritiska na CIK, sve to stvara sliku sistema u kojem partije kontrolišu institucije, a ne obrnuto.

Evropska komisija precizno dijagnosticira i slabost državnog parlamenta, koji je više statista, a ne motor političkog života. Zloupotreba raspoloživih mehanizama veta praktično je zaustavila usvajanje zakona, dok je parlamentarni nadzor nad izvršnom vlašću simboličan.

U Izvještaju se kaže: 'Parlament može ostvarivati svoje nadležnosti samo djelimično efikasno. Zakonodavna aktivnost je smanjena. Nadzor nad izvršnom vlašću također je ostao slab'. Ovo je zapravo opis političkog sistema u kojem se institucije nastoje pretvoriti u kulise, a odluke se donose u uskom krugu partijskih lidera, u pravilu izvan državnih institucija. Parlamentu se nastoji oduzeti moć, a građanima povjerenje u kompetencije i efikasnost institucija.

Posebno važna je poruka EK prema vlastima u entitetu Rs. Evropska komisija eksplicitno navodi da je 'Narodna skupština Rs-a usvojila zakone u suprotnosti s pravnim i ustavnim poretkom, koje je potom poništio Ustavni sud BiH', (a nakon toga pod internacionalnim pritiskom te zakone je suspendovala i sama Narodna skupština). Ovaj dio izvještaja nije puka konstatacija, već političko upozorenje da svaka aktivnost koja podriva ustavni poredak BiH nije samo udaljavanje države od Evropske unije, nego i prijetnja stabilnosti. Budući da je EU u osnovi mirovni projekat, evropski put i secesionizam ne mogu stajati u istoj rečenici.

Kada se preporuke iz Izvještaja usporede sa stvarnim stanjem u BiH, formalno se konstatuje da je Ustav diskriminatoran, da je izborni proces podložan manipulacijama, da je slaba kontrola izvršne vlasti od strane Parlamentarne skupštine i da entitetske institucije otvoreno krše državni Ustav. Bosna i Hercegovina još uvijek više funkcioniše po pravilima stabilokratije, a ne po standardima evropskih demokratskih društava.

Evropska komisija od Bosne i Hercegovine ne traži nemoguće, ne traži da postane savršena, nego da postane normalna država. Da se zakoni poštuju. Da izbori budu fer. Da parlament ima moć. Da niko nije iznad Ustava. Da svi ljudi imaju jednaka prava. U tom smislu i oni nam moraju aktivno pomagati u vezi ustavnih reformi.

S druge strane, sve dok domaće političke elite budu radile na zadržavanju statusa quo, na očuvanju moći, a ne na jačanju institucija, naredni izvještaji EK će biti slični.

Preporuke iz budućih izvještaja bit će upozorenje da našim sadašnjim pristupom integracijama nećemo obmanuti briselsku administraciju. A naš sadašnji pristup se može sažeti u poruku: članstvo hoćemo, ali ne i pravila po kojima Evropa živi.