Nikola Krstić, novinar iz Beograda, komentirao je za „Slobodnu Bosnu“ aktualnu političku situaciju nakon napada Sjedinjenih Američkih Država i Izraela na Iran, te iranskog odgovora i napada na susjedne zemlje. Bilo je riječi i o godišnjici zločina u Štrpcima te promociji hotela Vilina Vlas kod Višegrada, ali i podršci aktivista iz Beograda strudentskim demonstracijama u Sarajevu.

U svojim tekstovima i objavama na društvenim mrežama jasno ste osudili genocid u Srebrenici i njegove počinitelje, ali i genocid koji se pred očima cijelog svijeta dogodio u Gazi. Kako gledate na najnovije sukobe na Bliskom istoku. Jesu li stvari crno-bijele kada je u pitanju američki i izraelski napad na Iran, te odgovor Irana i napadi na susjedne zemlje?

- Dve godine je zvanično trajao genocid nad palestinskim stanovništvom, ne računajući višedecenijski period etničkog čišćenja, sistemskog rasizma i šovinizma, kao ni ovo konstantno ubijanje posle takozvanog primirja. Kada je Izrael uspeo da rasparča, raskomada i razori tu oblast i sve u njoj, došlo je na red da se obračuna sa svojim arhineprijateljem Iranom. Naravno, uz pomoć najmoćnije države ovog sveta. I sada je, kao, Iran problem za našu kolevku demokratije i ljudskih prava? Ko je sledeći nakon njega? Kuba? 

Uvek treba postaviti pitanje ko je tu zaista globalni problem: Sjedinjene Države i Izrael ili Iran? Kada kažem globalni problem, ko tačno može da utiče na svetsku ekonomiju, menjanje državnih politika, strateških pravaca, apsolutno svega? Ko je glavni destabilizator, doseljenički projekat, ekspozitura evroameričkog imperijalizma i generator pakla u Zapadnoj Aziji, da ne kažem na Bliskom istoku?

Kada odgovorimo na ta pitanja, onda se vraćamo na pitanje da li je slika crno-bela i šta tu Iran zaista predstavlja. Postoji čitav lanac uzročno-posledičnih događaja koje su nas dovele do ovog trenutka, u kojem se jedna zemlja brani ne samo od napada ove dve države, nego brani taj momentum pred imperijalističkim aždajama koje misle da mogu apsolutno sve svojom silom da reše. Svet gleda u to, a pod njime ne mislim na evroatlantski samo.

Okruženi smo pričama da je tamo teokratsko uređenje i kako su tamo žene obespravljene. Da li se to meni ili Vama sviđa postalo je glavno političko pitanje. Koga je to tačno briga u ovom trenutku? To je samo u ovim našim ekstremno individualističkim i konzumerističko-narcisoidnim društvima najvažnije da je svet isključivo po našoj meri. Ono što je bitno za mene i Vas, i za bilo koga ko ovo čita, jeste da jedna ultrakapitalistička mašinerija pokušava da zauzme prostor kako bi mogla komotno da crpi resurse odatle. Dakle, da prevedemo na BHS jezik, Iran brani svoju avliju od krvožednih kurjaka. Ko to može da mu osporava?

Na čiju stranu su se mediji u Srbiji svrstali, s obzirom da predsjednik Aleksandar Vučić u javnosti, navodno, podržava Iran, dok u isto vrijeme šalje oružje Izraelu?

- Ne, predsednik Aleksandar Vučić ne podržava Iran, već te njegove sterilne i tobože pacifističke izjave umeju da naprave konfuziju, ali su one suštinski namenjene domaćoj javnosti, pogotovo njegovom biračkom telu, a i onom suprotnom, vala, koje ga gleda kao u Svevišnjeg, pa analizira svaku njegovu reč, pošto se kod njega nalaze nož i pogača. Međutim, naprednjački režim sprovodi u Srbiji totalnu proimperijalističku politiku u kompradorskoj formi, odnosno tezgaroški apsolutno daje sve što može da se da, od zemljišta i fabrika, preko jeftine radne snage i rudnih bogatstava, samo kako bi njegova klika mogla što duže da opstaje na vlasti.

Što se tiče samih medija, odnosno njegove propagandne mašinerije, tu postoje nijanse, za svakoga po nešto, ali suštinski dosta uzdržano prema Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu, budući da naša vladajuća družba ima vrlo dobre konekcije sa Netanyahuovom ekipom, stoga je i zauzimanje strana poprilična vratolomijska veština, pošto se ljudi u Srbiji mahom solidarišu kako sa palestinskim, tako i sa iranskim narodom. Ali ćete primetiti kako u propagandnim centrima te priče idu vrlo neutralno i svode se na „ni-niti“ retoriku. No, praksa suštinski pokazuje na kojoj ste strani, kao što ste i sami rekli, te se popečitelj vanjskih poslova Marko Đurić razleteo na sve strane da izrazi solidarnost sa okolnim zemljama Irana, dok je prema njima ostao vrlo nem. Dakle, nema govora na čijoj je strani vladajuća organizacija oko gvozdenog prestola, samo moraju da izvode trikove kako bi zamaskirali svoju poziciju.

Srbija je zabranila izvoz nafte i benzina dok traje rat u Zaljevu. Kako građani reagiraju, ima li kolona na benzinskim pumpama, jesu li u Srbiji porasle cijene?

- Sreća u nesreći je što su ljudi u Srbiji, pa i na Balkanu, navikli na siromaštvo, stoga konstantno stezanje kaiša u ovom kazamatu više i ne pada toliko baš teško, te građani Srbije već godinama barataju i pronalaze nove formule presipanja iz šupljeg u prazno. Trenutno je i dalje sve pod kontrolom, možda se ljudi malo uspaniče, pa požure da naprave zalihe.

Nedavno ste pisali o zločinu u Štrpcima i ratnom zločincu Milanu Lukiću koji je zapovijedao paravojnom formacijom „Osvetnici“ odgovornom za taj zločin nad nedužnim civilima. Gotovo u isto vrijeme pojavila se vijest o turističkoj promociji motela Vilina Vlas kod Višegrada, u kojem su u ratu silovane bošnjačke djevojčice i žene, ponovno s Lukićem u jednoj od glavnih uloga. Što bi se trebalo dogoditi da vlast u Srbiji prizna ulogu u agresiji na Bosnu i Hercegovinu i pokaje se za zločine i genocid u ratu?

- To se neće nikada dogoditi. U Srbiji su na vlasti svi oni koji su, zapravo, krenuli još pre četiri decenije sa raznoraznim legijama, arkanima, lukićima i drugim manijacima da ubijaju nesrpsko, a i srpsko stanovništvo. Naravno, mnogi od tih egzekutora su po tamnicama, đavo ih odneo, mnogi ostareli inspiratori su pomrli u dubokoj i finoj starosti, dok se pak neki njihovi duhovni naslednici još uvek drže i prosipaju ultrašovinističku mržnju kako bi mogli da drže mase ljudi u anesteziranom stanju ludila. Međutim, danas je taj velikosrpski duh, koji je harao devedesetih i ubijao, palio, silovao, proterivao, u jame zakopavao i uopšte proždirao živote, ništa drugo nego samo hologramski avatar koji svaka vlast, pogotovo ova sada, koristi kao alatku za održavanje nacionalističkog delirijuma.

Na koncu, građani i aktivisti u Beogradu su pružili podršku studentima u Sarajevu organiziranjem "šetnje solidarnosti" 28. februara 2026. godine. Skup je organiziran kao reakcija na tragičnu tramvajsku nesreću koja se dogodila 12. februara u Sarajevu, u kojoj je poginuo 23-godišnji student Erdoan Morankić, a više osoba je povrijeđeno. Jesu li ovakvi skupovi solidarnosti ipak neka vrsta nade kada su u pitanju odnosi mladih na relaciji Srbija-Bosna i Hercegovina?

- Mladi u Srbiji, kao i u Bosni i Hercegovini, ali verovatno i u drugim zemljama Jugoslavije, da se tako opšte izrazimo, počinju polako da uviđaju da čitav ovaj poredak koji su generacije pre njih donele na ove prostore, obećavajući diznilendske kraljevine, blagostanje, mili i dragi život, počinje da se raspada pred očima. I to se ne raspada zato što je ovo nekakvo zaostalo, balkansko, divljačko društvo – kao što žele da nam to podmetnu – već zato što smo stigli do samog maksimuma ove polu-periferije. I pošto taj liberalno-kapitalistički poredak više ne ume da iznese ništa bolje od ovoga što imamo, nama padaju nadstrešnice u Novom Sadu, iskaču tramvaji u Sarajevu, ginu ljudi zato što je nekome bilo bitnije da stavi malo više u džep i da ima za put u Dubai nego da osigura građane u svojim domovinama.

Ako su ono bili ratni zločini tokom devedesetih, ovo bi trebalo da budu mirnodopski, a bogami, sve mi se čini da bi nam Hag bio prepun ovih tranzicionih pljačkaša i ubica, jer su apsolutno dopustili da ljudi umiru, ginu i crkavaju u bedi zbog profita. I to mladi i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini vide i osećaju; zato ih sve više počinje da shvata da problem nije samo u jednoj vlasti, jednom političaru ili jednoj korumpiranoj partiji, već u tom prokletom modelu koji su stariji ostavili u amanet, koji je ovde uspostavljen posle raspada Jugoslavije – tom vuku u jagnjećoj koži koji nam je obećavao zemaljska i nebeska carstva, a doneo devet krugova neoliberalnog pakla. Sve je to jedan svet i jedna borba, samo mi je žao što su nemoćni pred tolikom silom, ali bi trebalo da budu ponosni da su se usudili da pokažu prstom ka srcu tame.

(M.I.)