Da joj nisam rekla da pišem za „bosanske novine“, majka Zorana Đinđića, gospođa Mila Đinđić, teško bi prihvatila moj poziv za intervju.

„Zoran je, dušo, Bosanac, kao i ja. Tamo se rodio...“ – objasnila mi je. “Hajde, dođite ujutro u devet“.

A nekoliko dana ranije, kada sam je prvi put pozvala, odbila je razgovor. Upravo se, rekla mi je, vratila sa groblja. Potrešena, kazala je da nema ni snage ni volje za razgovor sa bilo kim.

„Zvali su me mnogi», pravdala mi se. «Ovi iz Špigla najavljuju veliki tekst o mom sinu. Ne mogu, dušo... Drago mi je da ste ga poznavali, da ste ga se setili, ali - šta ja imam od toga?! Ništa ne može vratiti moga Zorana... Evo, ako hoćete, javite mi se za dan, dva...“

Razgovarala Tamara Nikčević

Tako sam se, tog ledenog marta 2009. godine, u devet sati ujutro našla ispred ulaza jedne u nizu onih groznih zgrada–spavaonica na Novom Beogradu. Vrata mi je otvorila suva, niska žena bistrih, živih očiju; žustrih pokreta i, uprkos godinama, energična.

„Evo, dušo, ovde možete da se izujete...»

Nudi mi papuče, nisam ni ušla.

«Kod mene je tako: morate se izuti», kaže. «Mi Bosanke smo veoma uredne žene. Nećete zameriti?“

Nisam.

Uvodi me u mali, uredan i skromno namješten stan. Ovdje je dio svoje mladosti proveo budući doktor filozofije i prvi demokratski izabrani predsjednik Vlade Srbije, dr Zoran Đinđic. Na zidovima i na policama regala njegovi portreti. Posmatram ih, prisjećajući se intervjua iz 1997., tokom kojeg sam Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, tri duga sata mučila ne bih li od njega dobila odgovor na pitanje da li se i zašto, »dok smo mi šetali», u vrijeme građanskog protesta 1996/1997., tajno sastajao sa Slobodanom Miloševićem. Đinđić je pokušavao da se izvuče, da izbjegne direktan odgovor, da me zavara jednom od onih svojih inteligentnih šala po kojima je bio čuven. Nisam odustajala! Shvativši konačno da bez tog odgovora neću izaći iz njegovog kabineta, očima istim kao što su ove koje su me proučavale, sijevao je, nervirajući se zbog toga što sam, kako me je često čašćavao veliki Bogdan Tirnanić, „uporna kao Jaser Arafat“.

Sjetila sam se i večere sa Lidijom i Milom Đukanović i Borom Krivokapićem u podgoričkom Hotelu Crna Gora, tokom koje je tadašnjem crnogorskom predsedniku besomučno zvonio telefon. Bilo je to nedugo nakon revolucije od 5. oktobra 2000.

„Đinđić“ – kratko bi nas, s vremena na vreme, obavijestio namrgođeni predsednik Đukanović.

Bilo je jasno da ne želi da odgovori na taj poziv, ljut zbog intervjua, tih dana objavljenog u NIN –u, u kojem je Zoran Đinđić rekao da njegova Demokratska stranka «ima više glasača nego Crna Gora stanovnika».

„Ista Crna Gora koja ga je primila kao najbližega kada je 1999. bježao od goniča i ubica Slobodanaa Miloševića!“ – gunđali smo povrijeđeno. «A pozivanje na broj stanovnika… Pa, zar to nisu «argumenti» Vojislava Koštunice?!“

Shvativši da mu se ovoga puta upornost neće isplatiti, Zoran Đinđić se na kraju ipak dosjetio: iako je odavno bila prošla ponoć, svoju suprugu, gospođu Ružicu Đinđić, nagovorio je da sa svog telefona pozove predsjednika Đukanovića. Znao je da će, kao učtiv čovjek, on na taj poziv sigurno odgovoriti. Nakon nekoliko ljubaznih rečenica, gospođa Đinđić je, „izvršivši zadatak“, slušalicu prepustila suprugu.

«'Ej, čoveče, nemoj da se ljutiš! Ne možeš ni da zamisliš sa kim imam posla: Milošević je za ove majka Tereza!“ – pravdao se Zoran Đinđić predsjedniku Đukanoviću. „Znaš da ne mislim tako, ali bio je to jedini način da makar na kratku ućutkam ovdašnje nacionaliste. I onako mi ništa ne veruju“.

„Ko bi mogao na njega da se naljutiti?!“ – smijao se kasnije crnogorski predsjednik.

Sjetila sam se i kako je sa kartom u jednom pravcu i dvadeset maraka u džepu Zoran Đinđić jedne zime otišao u Njemačku, i to sa namjerom da se iz nje vrati kao doktor filozofije; kako se potom, tražeći čuvenog njemačkog filozofa i svog budućeg prijatelja Jirgena Habermasa, našao u Štandbergu, ispred ogromne kuće sa vratima od četiri metra visine. Bez zvona.

„Bilo je hladno, padao je sneg“ – pričao mi je jednom Zoran Đinđić. „Noć, nigde žive duše. Lupao sam bespomoćno na vrata, lupao, svestan da me niko ne čuje i da, ako nešto hitno ne preduzmem, Habermasa nikada neću videti. Nekoliko puta obišao sam kuću, a onda ugledao čkijavo svetlo u sobi na drugom spratu na kojoj je, primetio sam, bio odškrinut prozor. Uzverao sam se...

Habermas je sedeo za radnim stolom, nešto je pisao.

Kako ste ušli?! – trgao se zaprepašćen.

Rekao sam da sam ušao kroz prozor.

Zaista?! – nasmejao se. Pre hiljadu godina, Sloveni su tako došli na Balkan... Vi ćete, siguran sam, daleko dogurati.

Znam – odgovorio sam samuovereno“.

Daleko?!...

Sjetila sam se i Kritičkih članaka V.G. Bjelinskog, koje mi je, u sedištu Demokratske stranke - Krunska 69 – jednog ranog proljeća poklonio Zoran Đinđić.

„Pročitaj pismo Bjelinskog Gogolju i, umesto Rusi, čitaj – Srbi!... Pravoslavlje... Sve je to isto! Nakon ove knjige, mnoge stvari biće ti jasnije...“ – rekao je pozdravljajući se.

Sjetila sam se i onog 12. marta 2003. i glasa koji mi javlja:

„Pucali su na Zorana Đinđića!“

«Hoće li se izvući», pitala sam.

Sjetila sam se i užasnutog lica predsjednika Mila Đukanovića, koji je, na vijest o atentatu, uprkos upozorenjima da je opasno, istog trenutka odjurio u Beograd.

„Kada smo ga videli, svima nam je bilo lakše“ – pričao je kasnije Čedomir Jovanović.

Sjetila sam se i opela u Hramu Svetog Save. I skarednog govora mitropolita crnogorsko–primorskog Amfilohija. I Vojislava Koštunice, koji sa svojom mračnom svitom prilazi da porodici Đinđić izjavi saučešće. I Vladimira Popovića koji im to ne dozvoljava. I šestorice „nosača kovčega“, od kojih je kasnije samo jednom od njih taj „grijeh“ oprošten. I povorke. I Slavije. I zastave. I himne. I sahrane. I djece. I žene. I majke. I sestre. I prijatelja. I Beograda. I Srbije...

Užas!

„Užas, dete, nego šta je nego užas!“ – kaže Mila Đinđić. „ Moj život je gorak... Gorak... Svi dani su mi teški, a 12. mart najteži... Ovde sam sama...“

Živite u Beogradu?

Deo godine povodim ovde u Beogradu, a deo u selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće. Nosim ga Zoranu na grob i kukam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila... Ne daj, Bože, da ikada saznate kako je.

Suprug nije živ?

Drago je umro u Prokuplju 2002, godinu dana pre Zoranovog ubistva. Ipak sam ga ovde sahranila. Leži na Bežanijskom groblju, a naš sin Zoran na Novom groblju. Nikada jednome nisam otišla na grob, a da istoga dana nisam otišla i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan posle nekog od Zoranovih povrataka iz inostranstva. DOS je već odavno bio napravljen... Šta je mom sinu to trebalo, hajde, recite mi?!

Mislite zašto se uopšte bavio politikom?

Zašto?! Ali, kada bi nešto naumio, Zoran je naprosto bio nezaustavljiv; ma koliko da ste se trudili, niste ga mogli sprečiti. Šta mu je trebalo da na silu sastavlja šesnaest, sedamnaest stranaka i da od njih pravi... nešto... Vidite kakvi su naši ljudi: danas govore – 2000. godine pobedio je Vojislav Koštunica, a svi znaju da bez Zorana ne bi bilo ništa. Bio je rođeni vođa, lider. Iako praktično nije imao nikoga oko sebe. Bio je sam!... Kako to da, kada je tog 12. marta izašao iz auta, u Vladi nije bilo nikoga; zašto su vrata bila zaključana? Milan Veruović mu je, kažu, pomogao da izađe iz kola, a onda se vratio po tašnu. Zašto ga je ostavio? Pa, Zoran je hodao pomoću štaka!... Jadan moj sin: najpre su ga obogaljili, a onda su mi ga ubili! Onakvog čoveka! Bio je čudo, duša! Takav se retko rađa. Nije što je moj... Pametan, načitan... Doktorirao je u Nemačkoj, ali se ipak vratio u ovu kuću. Ja sam ga odgajila.

Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Odakle tamo?

Đinđići su, dušo, poreklom sa Kosova; ja iz Šamca. Moj suprug Drago bio je vojno lice, penzionisan u činu pukovnika Jugoslovenske narodne armije. U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran.

Koliko dugo ste živjeli u Bosni?

Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, Muslimani... Svi! Nikada se nismo delili. Taj prokleti rat!...

Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kada smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, pa specijalizirala.

Često smo se selili.

Koje godine ste se doselili u Beograd?

Negde 1967, čini mi se... Zoran je uvek bio najbolji đak i nisu mu smetale česte selidbe i očeve prekomande. Brzo se uklapao. Poslednja dva razreda gimnazije završio je u Beogradu. Sećam se da je jednom napisao sastav povodom 22. decembra, Dana JNA, koji je proglašen kao najbolji. Profesor i Zoran dobili su nagradu od pedeset hiljada dinara. Onda su to bile pare, eh...

Zoran Đinđić je bio i odličan student?

Izuzetan! Moj je Drago silno želeo da naš sin bude inženjer, pa je, kako bi njemu udovoljio, Zoran najpre otišao na Građevinski fakultet da polaže prijemni.

„Mogu da završim građevinu, to nije problem“ – govorio nam je Zoran. „Postaću inženjer, imaću stan, auto, novac, ali, morate da znate da neću biti srećan... Najviše bih voleo da studiram filozofiju.“

Na kraju smo ga pustili da studira ono što želi. Učio je, sećam se, do kasno u noć, nikada ga niko na to nije terao. Spavao je sa knjigom. Uvek nam je govorio tek kada položi ispit, nikada pre.

Znali ste da se još kao student uključio u politički život?

Rekla sam vam da njega nikada niste mogli odvratiti od onoga što je naumio... Početkom sedamdesetih, ovde su došla dvojica policajaca u civilu s namerom da uhapse Zorana. Bila je napravljena neka gužva, valjda kod njih na fakultetu, ne sećam se već...

Nakon čuvenog izbacivanja sedmorice profesora sa Filozofskog fakulteta, Zoran Đinđić je, zajedno sa Linom Veljakom iz Zagreba, Darkom Štajnom iz Ljubljane i Mišom Stojanovićem pokušao da napravi studentsku stranku.

Eto, moguće. Znam da su ga kasnije i uhapsili. Ali, zašto vam ovo govorim?... Zoran je, sećam se, tog dana sedeo u svojoj sobi i učio. Otvorila sam vrata i, kada su mi policajci objasnili zašto su došli, nekoliko sekundi razmišljala sam da li da ih uopšte pustim unutra.

«Morate se najpre izuti», rekla sam strogo. Baš kao ovo vama... «Šta hoćete?! Moj sin nije ništa kriv!»

«Pošteno si ih isprašila», smejao se kasnije Zoran, prepričavajući društvu kako su policajci prošli «rampu» koju je postavila njegova mama.

Za razliku od policajaca, Zorana su veoma voleli i profesori i njegove kolege studenti. Bio je brz, temperamentan, pun energije. Ličio je na mene. A zdrav kao dren!... Srce me boli za njim. Da je bio bolestan, ni po’ jada! Polomili su mu noge da bi ga lakše ubili... Dušo, niko ne može razumeti moj bol. Ne znam kako ću opet preživeti taj dan... Kada sam čula...

Kako ste čuli, ko vam je rekao?

Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu... Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja... Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez.

„Ni slučajno!“ – planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek“.

Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni... Sećam se da sam na kraju svratila u stari Merkator da nešto kupim, a onda krenula... Bila sam na vratima kada sam čula telefon. Sećam se da sam se stresla...

„Crna Mila, jesi li vidjela šta ti je sa Zoranom?!“

Ko vam je javio?

Sused iz Prokuplja kome sam nekoliko dana ranije pričala koliko se bojim za Zorana.

«Uključi televizor!» - vikao je.

Imala sam šta da vidim!

Kako to da neko iz Vlade Srbije nije došao da vam javi šta se dogodilo?

Možda su i dolazili, ko zna. Bila sam vani, ne znam... Odmah sam pozvala momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni centar. Dvorište je bilo prepuno policajaca. Sada mu ne trebate, ponavljala sam u sebi; kada je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo...

Ušla sam. Doktor je odmah rekao sestri da mi da tabletu za smirenje.

„Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“ – odbila sam.

Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane...

Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela...

Zašto niste?

Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol.

«Neka boli!», vikala sam. «Pobogu, ubili su mi sina!»

Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ne pitajte me kako sam podnela...

Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kada sam izašla iz sale, videla sam da razgovara sa Mijatom, doktorom, tastom Čedomira Jovanovića. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam.

Odozdo su vrebali fotoreporteri.

Onda sam otišla...

Gdje ste otišli?

Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze.

Kome?

Nekima, dušo, ne mogu to da kažem. Znaju oni dobro... Želela sam da vrištim, jer sam znala koga sam izgubila.

Kada sam juče bila na groblju...

«Sine moj», kukala sam. «Šta ćeš tu?! Više bih volela da si u onoj „mišjoj rupi“, samo da si živ».

Kakvoj „mišjoj rupi“?

Milorad Dodik je Zorana upozoravao na to da mu spremaju atentat, ali...

„Šta hoćete?!», rugao se Zoran. «Da se sakrijem u mišiju rupu, da pobegnem, to želite?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju!“

Eto, bio je takav. I – ubili su ga.

Znam da su Zorana Đinđića i drugi upozoravali na opasnost.

Bio je tvrdoglav i... Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima. Bo je hrabar. Veoma hrabar čovek.

Zašto ste ga vi upozoravali?

Sećam se, bila je nedelja... Pošla sam u kupatilo... Zvonio je telefon... Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas.

„Izvinite, sa kim razgovaram?“ - pitala sam.

„Mama, ja sam, Zoran!“ – smejao mi se. «Kako to da mi ne prepoznaješ glas?»

Počela sam da plačem.

„Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?“

Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da predpostavim da će ga... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes...

A on?

Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada!

Uvek je negde žurio.

«Zorane, čuvaj se!», bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla. «Gordana neće preživeti ako ti se nešto dogodi».

Nije me poslušao. Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad njih... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...

Ogovarali su ga, izmišljali o njemu svašta... Vojislav Koštunica je u tome debelo učestvovao. On i njegovi Zoranu nikada nisu oprostili što je Miloševića poslao u Hag.

„Na koga sumnjate?“ - pitali su me jednom policajci u Prokuplju.

„Na vašeg šefa“ – odgovorla sam. „Na Koštunicu!“

Zoran je verovao da će uspeti da ih nadmudri, da je pametniji od njih. I bio je...

A onda ta sahrana...

I govor mitropolita Amfilohija. Šta mislite...

Šta mislim?! Nikada posle toga Ružica na pomen nije pozvala ni jednog popa. Uostalom, vdite li šta ti ljudi danas rade?! Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere kako bi završili gradnju Hrama Svetog Save! Nisu ga voleli, to je! Iako mu je Zoran pomagao, i patrijarh Pavle je toliko puta pokazao koliko mu je bliži Vojislav Koštunica.

Gordana i ja svake godine zajedno odemo na groblje. Uvek pre ostalih, kada nema gužve.

Šta se dogodilo sa vašom ćerkom? Da li ste ikada dobili izvještaj o tome šta se zapravo dogodilo - ko ju je napao, ko joj je dao injekciju?

Nikada, dušo moja, nikada. Ko da nas obavesti?! Pa, mene i danas slušaju. Ovde, u kući u Prokuplju, svuda. I da vam kažem: čuvajte se! Ako se nešto dogodi, nećete, verujte mi, imati kome da se obratite; nikoga neće biti da vas zaštiti! Zapamtite: ovo je zemlja u kojoj su ubili premijera!

A to zašto su napali Gordanu?... Bilo se pročulo da ima nekakav spisak kod sebe, da nešto zna.

Kakav spisak?

Pričalo se o spisku sa imenima ljudi koji su bili opasni, koji su lopovi, koji su Zoranu radili o glavi, koji su bili umešani u ubistvo. Lično sam novinarima rekla kako sam čula da takav spisak postoji. Kada se ta vest proširila, otišli su kod Gordane u Valjevo, upali joj u kuću, uhvatili je za vrat, vukli je za kosu do kreveta... Na kraju su je uboli u vrat, ubriygali joj neku tečnost. Ne znam šta je. Spavala je dok su oni tražili.

Nikada nismo saznali ko su bili ti ljudi. Kasnije smo Gordanu prebacili na VMA. Doktori su rekli da to nije bila nikakva opasna supstanca, da je zdrava...

Nakon toga je i vaša ćerka dobila obezbjeđenje?

Jeste, ali kakvo?! Ti momci iz obezbeđenja bi, kada bi završili smenu, kao slučajno na stolu ostavljali otvorenu Legijinu knigu. Čitali su, tobože, pa zaboravili. Ustvari su Gordanu namerno provocirali.

Srbija je čudna zamlja, znate; ovo je čudan narod! Kao da još uvek ne shvataju šta su Zoranovom smrću izgubili.

Ovih dana čitam kako Legijini prijatelji pripremaju bekstvo tog monstruma iz zatvora. Možete li zamisliti da čovek na čoveka prospe živi kreč?! Može li se uopšte takav stvor nazvati čovekom? Ili je reč o čudovištu?!... Kada je to čudovište koje mi je ubilo sina prvi put ušlo u sudnicu, sećam se... Gledao me je pravo u oči. Nije skidao pogled. Svi su to primetili.

Gledala sam i ja njega.

Kada se Milorad Ulemek Legija predao...

Sećate li se ko ga je sve dočekao? U tri sata noću skupila se elita kako bi pozdravila onoga koji je ubio predsednika Vlade Srbije! Rade Bulatović, Dragan Jočić, ona debela nakaza sa RTS-a... Svi! Sastali su se i većali, sigurno su mu nešto obećali. Kakvi su to ljudi? Kako su mogli? Imaju li porodice, decu?... A vidite sada Jočića...

Kakav je takav je, Ivica Dačić je ispao bolji od njih, drugačiji. Sa njim se može razgovarati. Tačno je, nekada je bio čovek Slobodana Miloševića, ali sada shvata da ne može nazad. Nema povratka na staro, moj je sin uvek to govorio. Iako ga danas nema, iako su ga ubili, Srbija se, zapamtite, više nikada neće vratiti na ono gde je nekada bila. Ne može... Zoran je to platio životom. A oni ga i mrtvog i dalje vređaju.

Ko ga vrijeđa?

Radikali – Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić... Oni su beda bedna i od takvih me ljudi ništa ne iznenađuje i ne pogađa. Dobro znam ko je bio moj sin. A ti nesrećnici... Neka samo prave cirkus od države, od parlamenta, od Srbije, od svega. Neka ih!

Tomislav Nikolić tvrdi da se Ružici Đinđić izvinio zbog one strašne izjave o tome da je «i Tito pred smrt imao probleme sa nogom“. Nikolić se izvinio i vama?

Nije! Da je pokušao, to izvinjenje nikada ne bih prihvatila. Kasno je, znate... Boli! Ne možete jednog dana čestite ljude vređati i klevetati, a drugoga se zbog toga izvinjavati; i ponašati se kao da ništa nije bilo. Pa, bilo je! To kod mene ne može. Takav sam karakter. Dosta je!... Ružica je možda to mogla da prihvati, ja neću.

Sjećate li se svog poslednjeg susreta sa Zoranom Đinđićem?

Ne, ne, ne mogu da se setim... Znam samo da sam ga, kada je postao premijer, retko viđala. Nije imao vremena, stalno je negde jurio. Ostali smo ga željni. Dobro, viđam ga na televiziji, tešila sam se. Umeo je ponekad da dođe kod mene na ručak, da dovede decu...

Posjećuju li vas unučad?

Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak uvek kada nađu vremena.

A neko iz Demokratske stranke?

Nikada! Sa njima nemam ništa.

Zašto?

Oni najbolje znaju. Jadni, veruju da je to što su na vlasti samo njihova zasluga, da je moj Zoran tu bio tek tako.. U Prokuplju sam mu nedavno sama podigla spomenik. Gde su ti njegovi veliki prijatelji, gde su „saborci“?! Neki su, eto, i došli... Boris Tadić, Dragan Šutanovac... Gašu Kneževića, Gordanu Matković i Rasima Ljajića lično sam pozvala da dođu. Došlo je i mnogo običnog sveta. Vidim plaču, žale... Iako Zorana nisu voleli dok je bio živ.

Poznavali ste, dušo, mog Zorana; je l da da je bio izuzetan čovek? Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju... Neka mu je laka crna zemlja...

To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo!

Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim... Idem na groblje i... Svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale...

Kao da je znao da ih je Zoran najviše voleo.