Piše: Milan St. Protić (Danas)

Jedinstvo policije i kriminalaca. Pravosuđe – sluga režima. Ustavni sud – negacija samog sebe. Slobodni mediji koji vise o koncu. Upad uniformisane bande u Rektorat. Privođenja studenata. Promene krivičnih zakona. Ucene, pretnje, otpuštanja. Travestija od institucionalnosti. Predsednik poludeo od vlastoljublja. Tavorenje između naopakosti i predrasuda. Ovo je slika današnje Srbije.

Bolje biti neće. Možemo samo još gore očekivati. I spremati se za najgore. Rekoh dosad više puta. Ovaj je režim kadar je za svaku nasilnost ne bi li svoju vlast sačuvao. I svaku prevaru. Kako stigosmo dovde? Kako se srozasmo ovoliko nisko? Kako nam se, i zašto, dogodilo da za sto dvadeset godina doživimo ovakav sunovrat? Da od evropskog naroda na putu ukupne društvene i državne emancipacije zalutamo u pustoš beznadežnosti?

Odgovor nije lak. Čitav niz pogubnih odluka odveo nas je istorijskom stranputicom. Donekle je, mora se priznati, i splet okolnosti doprineo našem narodnom neuspehu.

Neki bi, tešeći se, pominjali ogromnu pogibiju u dva svetska rata. Neki bi negirali realnost predstavljajući nas kao narod koji je uvek bio u pravu i koji ide pravcem neviđenog procvata. Neki bi se pozivali na zlu sudbinu. Koje god od ovih objašnjenja da prihvatimo, velike pomoći nam od toga biti neće. Traženje utehe, ili upiranjem prsta u imaginarnog krivca, nećemo nikud stići. Kićenjem stvarnosti još manje.

Okrećemo se slavnoj prošlosti zato što u sadašnjost ne verujemo. Idealizujemo prethodna pokolenja, i vremena, zato što ne uspevamo danas. Hvalimo se onim što je negda bilo kako bismo pred sobom, i pred drugima, vredeli više. Slaba vajda.

Istorija je nepovratna. Prohujalo doba upravo istoriji pripada. Naš pogled mora biti upravljen unapred. Pogled ispred sebe, nikako iza sebe. Lament nad prošlošću je Sizifov posao. Pekić.

Aktuelni predsednik Srbije je, moram da kažem, prava mera naše uzaludnosti. Misli da zna, a ne zna. Misli da ume, a ne ume. Misli da razume, a ne razume. Hiljaditi put kažem – mediokritet. Pretenciozni mediokritet. Kratkotalasan, kratkovid, kratke pameti. Kad god mu se nešto, ili neko, ne sviđa, on poseže za silom. Svakog takmaca bi da ućutka, jer ga nadmudriti ne može. LJude ceni po podaništvu sebi, ne po istinskim sposobnostima. Ovo stoga što on, u svojoj ograničenosti, istinsku sposobnost nema kapacitet da prepozna.

Videsmo, pre nekog dana, ko su mu partneri. Koalicioni drugovi i politički saradnici. Videsmo, ko zna koji put, i kakvim ljudima je okružen. Kakvim neznalicama, kakvim nasilnicima, kakvim bezmozgovićima. Jedino što znaju i on i njegovi, to je bezobrazluk. Neotesanost. Prostakluk. I beskonačno lupetanje o svemu i svačemu.

U toj delatnosti predsednik Srbije zaista dominira. Šampion koještarija. I besmislica. I flagrantnog neznanja. Suviše je malo knjiga pročitao za takav stepen ambicioznosti. Zato se toliko bruka. I ispada smešan. I tragikomičan.

Za njega je životno dostignuće s kojim se državnikom koliko puta rukovao. Koji ga je imenom oslovio. S kojim se po ramenu tapšao. Ko mu se osmehnuo i čašu rujna vina ponudio. Dotle on dobacuje.

Što je on takav tu se ništa ne može. Ali to što ga dobar deo građanstva uvažava, divi mu se i idealizuje ga, e to je naš nacionalni problem. To idolopoklonstvo, ta ushićenost vlastodršcem, ta zaslepljenost njegovom moći.

Jer, on je samo to. Moćnik. Silnik. Batinaš. Ko god je bolji od njega, ko god ga ne zarezuje, tog motkom po glavi. Tog u pritvor, na tapet, na prevaspitavanje. Prinudno.

Od javne debate beži kao đavo od krsta. Zazire od neistomišljenika. Sklanja se od intelektualne diskusije. Voli samo monolog. Pred plaćenom publikom. Voli sebe u svom ulepšanom ogledalu. Da nije ovolika štetočina, trebalo bi ga sažaljevati.

Zreo po godinama, infantilan po stavu. I doživljaju samog sebe. A zatim i vlasti, države, sveta.

Svaki njegov čankolizac mora da ga pomene, zahvaljuje mu i divi mu se. Mora o njemu govoriti kao o najboljem od najboljih, o geniju nad svim genijima, o veličini nad svim veličinama.

Kakva kompleksoidnost! Kakva nesigurnost! Kakva frustracija!

Uporno poručuje sebi, svojima i ovom sluđenom narodu:

„Ja sam nezamenjiv, ja sam nepogrešiv, ja sam neophodan. Bez mene ste izgubljeni. Zato moram da ostanem na vlasti. Moram. Da Srbija ne bi pala u pogrešne ruke.“

Pa čoveče zar ne vidiš! Srbija je uveliko u pogrešnim rukama. Tvoje su ruke najpogrešnije. I najprljavije, Sartrovim jezikom.

Predsednik Srbije prosto uživa da se pravi važan pod krilaticom:

„Važno je praviti se važan.“

Za njega je baš to najvažnije. I pred sobom i pred drugima. Otud ona njegova loše odglumljena teatralnost, oni izlivi patetike i prikrivene zagriženosti. Ona inferiornost, intelektulna i lična, što izbija iz svakog njegovog poteza, svake njegove reči, svakog njegovog nastupa.

Smeta mu N1. Nervira ga. Iritira ga. Ide mu na ganglije. U redu. I kako on reaguje? Da li se ikad na toj televiziji pojavio i izneo svoj stav? Iskazao svoje mišljenje i izneo svoj sud? Odgovara na pitanja, čak i ako ih smatra malicioznim?

Nije.

Umesto toga on je upotrebio sav svoj uticaj i naše pare kako bi pronašao nekog korumpiranog i nečasnog stranca koji će za njegov račun obaviti tu ružnu rabotu neutralisanja sebi nenaklonjenog medija.

Baš je to njegov manir i njegov mentalitet. Ko mi se ne dopada, taj ima da bude eliminisan. Pripitomljen i izdresiran kako bi služio mojoj svrsi. I mom interesu. Ko god misli drugačije od mene, suprotno od mene, moj je zaklet neprijatelj. Protiv njega je svako sredstvo dozvoljeno. Pošto ga ne mogu pobediti argumentom, pobediću ga silom.

I takvog nedoraslog čoveka smo mi birali za predsednika. U dva maha. Ubedljivom većinom. U prvom izbornom krugu.

Ta žalosna činjenica nešto govori o nama. Ne samo o njemu. On je takav kakav je. Ni bolji, ni gori. Skromnih kapaciteta i limitiranog potencijala.

Ali, mi?

I dan-danas, posle svega, oklevamo da zahtevamo njegovu ostavku. I dan-danas od njega tražimo raspisivanje izbora. I dan-danas od njega zaziremo. Impresionirani njegovom moći.

Kad ga najzad budemo sagledali u svoj njegovoj trivijalnosti, napravićemo prvi korak ka pobedi.

A dotad…

Vrzino kolo do mile volje. Ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe… Tra la la.

Hristos voskrese. A Srbija?