Piše: Ljubodrag Stojadinović (Peščanik)

Postali smo ravnodušni na dnevne somnabulije takozvanog predsednika. Ako već jesmo, to je loš znak i jedan od simptoma melanholije i dremeža pri otporu. Njegovi ispadi su u stalnom sukobu sa ekspresijama koje su im prethodile, pa je i to deo ludačkih opita kojima se učvršćuje osećaj bezizlaza. Sve što je činilo državu kao nekakav servis građana, rasulo se u impresivnom haosu.

Kriminal je već u završnoj fazi sukoba sa samim sobom, i u tom okršaju nije poznato da li je don vrhovni sudija ili dužnik koloniji kriminalaca koje je stvorio. Moguće je i jedno i drugo. A to može da znači da je državni teror ujednačen sa torturom mafije i sukobima u njenim frakcijama. Ne sluti na dobro ni za koga, nezavisno od lica koje kabadahija pokazuje pred podanicima i protivnicima, kao Narcis očaran svojom nakaznošću.

Svedočimo zločinima koje nije moguće sakriti jer postaju javni. Oni su izvor opšteg straha, uz poruku da zločincima ni onima koji ih u zločine vode, niko ne može ništa. Veselin Milić, koji je po prvim vestima bio na mestu ubistva u kafani 27 na Senjaku i uklanjao dokaze posle smrtonosne pucnjave, odjednom ipak nije bio tamo. Kako vreme prolazi, sve ga manje ima na mestu zločina i uskoro će se pokazati da te večeri nije bio u Beogradu a ni u Srbiji i spreman je da se vrati u svoj kabinet.

Vlast i mafija drže jedni druge u opakom zagrljaju i za delikatna mesta. Svakako slede novi rafali i važne smrti na ulicama Beograda i na drugim mestima. To što će se oni ubijati međusobno, nije uteha ni za koga, usred tako surovih obračuna oko plena, običan život u Srbiji postaće retka slučajnost.

Tobožnji predsednik se izmestio iz operativne sobe odakle rukovodi rasulom i pljačkom, pa se uneo u ulogu državnika. Taj pretežno komični obred nije moguć bez opštenja sa publikom, sluđenom od neprekidnog krivotvorenja stvarnosti.

Tako je don, navukavši na lice karikaturalnu demokratsku obrazinu, počeo da govori o izborima. Teško je da se nasluti ko će koga i u kojim okolnostima ovde da bira. Poručio je onima koji biraju ili će možda birati, da sledi odluka između prošlosti i budućnosti. Ako neko sumnja u ovo što se događa, on raspiruje te sumnje: „Verujte nam, znamo šta radimo!“ On pripada budućnosti.

Za njega je prošlost vreme između 2000. i 2012. i to onaj deo najgore prošlosti koji želi da pobedi svojim vizijama i ostvarenjima. Naveo je šta nije valjalo u tom prostoru gde je bio u ilegali sa svojom crnom biografijom, ali nije umeo da kaže šta valja sa njim posle toga. Nije najgora ideja o tiraniji, kvalitet uma koji je sprovodi izaziva užas. To je oblik suđenja društvu iz slepog mozga, okolnost koja zahteva hitno spasavanje.

U skladu sa viđenjem sebe u budućnosti, najavio je ostavku. Možda za tri, četiri meseca, a možda i ranije. Sprema se da ponovo bude premijer. Počeo je da skuplja knjige iz dvora i da pravi spisak prijatelja kojima će ih darovati. Ima 1200 knjiga, po svojoj računici. Sve te knjige, ako ih zaista ima, nemaju nikakvu svrhu za njega.

Svoju budućnost pokušava da vidi kroz dim i maglu. Ma koliko još bio na vlasti, to će biti okončano na loš način. Kako onda vidi sebe? Kao sablast koja ne razume prostor, vreme i svoje postojanje u tome. Kao sliku Dorijana Greja, koja stari umesto modela za portret, iako je model samo grdobni lik ozaren pred sobom.

Neko je već rekao da smo mi umiruće društvo, nesposobno da brine o sebi. Utvara iz prošlosti i budućnosti govori da od njega nema spasa i ponovo nas čeka tamo gde ničega nema.