Piše: Ljubodrag Stojadinović (Peščanik)

U političkoj čaršiji se govori da je Šešelj neuništiv, ali samo donekle. Kao toksična razvalina, idealan je za ulogu zagađivača. I oni koje je stvorio, više ga ne uzimaju ozbiljno. Ali ipak, on je jedan od mogućih kandidata na predsedničkim izborima.

V. Šešelj se raspada na margini parodije u šta se pretvorila politika u Srbiji. Oni koji su živeli krajem prošlog veka a još su ovde, prepoznaju u ovoj distopiji ostvarenje Šešeljevih zamisli. Zametak iz njegovog zmijskog jajeta već je učinio sve ono što Šešelj nije stigao. Vojvoda je dresirao malog, uzdigao ga od potrčka do vladara. Robijao za njega, drilovao ga u zajedničkom zločinu i danas uživa u ostvarenju svoje najgore zamisli: uspeo je da stvori goru verziju sebe.

Đak je uveliko nadmašio očekivanja mentora: uvek je bio gluplji od vojvode, ali u tome je sadržana njegova državnička prednost. Postao je primitivniji, bahatiji, nenormalniji, besprizorniji i odvratniji.

Svaka od ovde navedenih stavki evolutivnih nadmetanja sa vođom i učiteljem jeste podvig. Šešelj nije neko koga je lako preteći u gadostima, mržnji i podlosti, no malac je uspeo, stigao je da se na vreme pretvori u odvratnog starca i sada je uzor svom učitelju.

Njihove zajedničke uspomene nisu lišene vrelih emocija. A. Vučić je u osetljivim godinama strasno voleo vojvodu, ili je bar izgledalo da je lud za njim. Dok je vojvoda robijao u Hagu, pronela se vest da je na smrt bolestan i da je gotov. Radikali su ispod sakoa obukli majice sa likom robijaša, a u izjavama punim sentimentalnih bizarnosti, spremali su parastos za svog junaka. Ali on ih je izdao i preživeo.

Ubrzo su izdali oni njega: napustili su stranku, formirali svoju. Kao okoreli nitkov, Šešelj je razumeo da iza njega dolaze još gore hulje i ništavila, dobro je znao šta je stvarao. Vučiću je posvetio svoje tri literarne splačine, koje su sve redom imale trivijalne, optužujuće naslove: Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (2009); Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić (2009); i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić (2010).

Sve knjige imaju kupusarsku suštinu i formu, one su ošljarske zbirke tekstova, izjava, televizijskih emisija i skupštinskih govora iz vremena raspada Srpske radikalne stranke.

Kad je vojvoda odležao svoju zločinačku robiju, i u Srbiji najavljen njegov povratak, Aleksandar Vulin je uputio režimski vapaj Tribunalu i Evropi: povratkom Šešelja oni žele da sruše Srbiju!

Pokazalo se da je bilo lako upokojiti strašilo. Uz neke sinekure i počasti, Šešelj je prevaspitan i umiren. Vrlo brzo je proizveden u pouzdanog saradnika junaka svoje bizarne literature.

Mogao je da bude zadovoljan svojim delom i čudovištem koje je zbrinulo starije čudovište

Ali, sve ima svoj kraj pa i ludačka verzija večnosti.

Kralju Ibiju u Letećem cirkusu Montija Pajtona bliži se kraj mandata, i on se sprema da ponovo bude premijer.

On ne želi kohabitaciju sa onima koji ga ruše. Potreban je predsednički kandidat koji bi uz pomoć poznatih izbornih veština pobedio bilo koga.

To sigurno nije Vojislav Šešelj. On se pojavljuje samo kao model, zadužen za infekciju izbornog ambijenta. Uz Nestorovića i još neke, mogao bi da nanese presudnu štetu drugoj strani. U takvoj izbornoj matematici, ime istinskog kandidata bilo bi nevažno.

Ako se vraća, Šešelj se ne vraća kao snaga, niti samo kao zlo. Nego najpre kao simbol i čuvar emocija na najgora vremena kad je sve počelo.

Moguće je da V.Š. više nije u stanju da razume svoju upotrebnu vrednost, niti za šta ga spremaju u terminalnoj političkoj fazi. Ali, to nije ni potrebno.

Na početku svoje najezde, vojvoda je omogućio dolazak mladog inkvizitora bez morala i uma.

Njegovo oživljavanje ima simboliku kraja dinastije: sve više liče jedan na drugoga. Nije prijatno da se gleda, obojica su nekako pri kraju, nikakvi i polumrtvi. Samo je pitanje vremena da to saznaju.