Piše: Ljubodrag Stojadinović (Peščanik)

Da je bila na mestu Slobodana Miloševića 1998. Snežana Paunović bi očistila Kosovo od Albanaca. Ta osoba, koja je o započetim a nedovršenim poduhvatima u istoriji Srba govorila za Kurir, inače je ministarka u vladi Đure Macuta. U svojoj patnji za neostvarenim etničkim pogromom Albanaca, Paunović je u pomoć pozvala mogućnost da u nedovoljno slavnoj prošlosti bude inkarnacija Miloševića i učini ono što on nije. Nije da nije želeo. Nije stigao.

Ministarka Paunović vuče sa sobom Slobine političke gene, i u vladu je stigla iz Dačićeve stranke. Ta grupa se davno utopila u SNS, izgubila osobena svojstva i postepeno dogoreva. Paunović iznosi Miloševićeve neostvarene ideje oko čistog srpskog Kosova, ukazujući posredno na njegov nedostatak snage i odlučnosti da učini ono što se moralo učiniti. I zbog toga obrazlaže utopiju o transferu ličnosti i žaljenje što ona sada nije bila on tada.

U svom vremeplovu, Paunović je donekle zaobišla važne stavke iz otužnog mita o svetoj srpskoj zemlji, ali je pokušala da vrednuje ulogu vođe (sebe) u neostvarenoj zločinačkoj ideji. Mnoge ideje i zločini su ostvareni, no ministarka u vladi moderne Srbije odjednom jasno vidi da Milošević nije učinio sve što se moralo. A bio je potreban samo taj poslednji korak.

Odakle odjednom ova čudovišna žalopojka za čišćenjem u prošlosti? Ta prošlost u Srbiji nije završena, ali su neki procesi u vezi sa Kosovom ipak nepovratni.

Ministarka, inače rodom iz Peći, kaže da ona svoje životno delo ne bi obeležila likvidacijama. Svi Albanci bi (nasilno) otišli u svoje matične zemlje (!). Ti odlasci nisu mogući bez proterivanja i deportovanja. Teroristi bi, naravno bili fizički uništeni, i sve bi bilo okončano pouzdano i čisto. Tu je negde poreklo tuge i besa Snežane Paunović, javno bolovanje u Kuriru za neostvarenim nacionalnim projektom.

Macutova (Vučićeva) ministarka je u iznenadnom nacional-šovinističkom razgorevanju, postavila u centar stvari ključnu tezu o konačnom rešenju. Ništa drugo ne ometa ideju da Kosovo bude srce Srbije, osim Albanaca koji tamo žive. Niko na njih ne računa kad god se govori o sudbini srpskog Kosova.

To bi svakako bila i centralna tema srpskog sveta u kome nema mesta za druge. Aktuelni vladar je pristao na sve kako navodno ne bi dao ništa, iz te haotične političke filozofije nastao je i hajdučko-teroristički pohod sa harambašom Radoičićem na čelu. Bio je to objektivni prikaz novih kosovskih junaka, možda poslednji katastrofalni pokušaj vrhovnog komandanta vojske, policije i bandi da učini bilo šta za istoriju.

Sve to što se događalo i učinilo novu povest Srba i Albanaca strašnim iskustvom a politička rešenja dugom dramatičnom agonijom, nije ugasilo snove o efikasnijoj prošlosti. Ministarkino sećanje na nedovršene stvari, pouzdani je znak da iz nekih glava još nije isparila deluzija o delotvornosti velikih zločina.

Izgleda da je malo ljudi u Srbiji koji su spremni da se suoče sa stvarnošću. Umesto praznih deklaracija, patetičnih kletvi guslarskih večeri i prizivanja romantičnih ratnika, valjalo bi da se pomogne Srbima i Albancima da žive na tom prostoru koji decenijama ubija ljude zbog poseda, mržnje i zablude da se zajedno ne može. Za sve to potrebno je ono nedostižno: razum.

Nostalgija za etničkim čišćenjem koje nije do kraja sprovedeno, a koju javno čuva ministarka Paunović kao svoj životni poraz, ukazuje na ozbiljno zatamnjenje Srbije i nastavak opšteg raspadanja.