Piše: Svetislav Basara (CdM)

Bolje bi bilo reći: slučajevi. Videćemo i zašto. Dramaturg slučaja je udesio tako da se sa Vladom Arsenijevićem posle dužeg vremena vidim na festivalu “Krokodil”, neposredno pre tribine simptomatično nazvane “I krivi i dužni” na kojoj sam – pred ne tako brojnom (i ne naročito zainteresovanom) publikom – sa Tomom Markovićem razgovarao “o društvu koje sistematski neguje kulturu neodgovornosti, u kome se niko ne oseća odgovornim za svoje sopstvene postupke, kamoli za dela i nedela predaka. O tome kako da se suočimo sa prošlošću kad nismo u stanju da se suočimo ni sa sadašnjošću. O tome da srpska istorija i nije istorija, nego lažna religija”, da zvanične srpske istorije nisu pamćenje, nego zlopamćenje, a da je ključni mit te lažne religije kosovski mit, koji je trajno usadio osećanje resantimana kao dominantan pogled na svet.

U sledeću subotu, 11. jula, Arsenijević je postao žrtvom ko zna koje po redu demonstracije sile “dominantnog pogleda na svet”. Samo što je izašao iz taksija da obavi poslednje pripreme pred komemorativni skup posvećen žrtvama srebreničkog genocida, zakazan za 11 AM, na Arsenijevića je nasrnula grupa od dvadesetak momaka adolescentskog uzrasta, premlatila ga, izvređala, oduzela mu mobilni telefon i po okolnim zidovima i podzidama auto lakom ispisala grafite “Mladić, heroj” i slično.

Vest o vandalskom napadu na Arsenijevića izazvala je pravovremenije (i žučnije) reakcije u regionu, nego na domaćem terenu, u Srbiji, čija je javnost manje-više ravnodušna na nasilja koja ne rezultiraju dvocifrenim brojem mrtvih.

Nisam naravno proveravao – nemam stomak za to – ali ne bi me začudilo da se na portalu “Informera” pojavio naslov: “Vladimir Arsenijević prebio dvadeset momaka koji su mirno šetali Karađorđevom ulicom.”

U “pobunjenoj” studentskoj Srbiji , među “studentskim svedocima” – kako je Fahrudin Kladničanin ironično nazvao ugledne beogradlije koji po kapidžicima čekaju da studenti završe posao – veći skandal od Vladinog prebijanja izazvao je tvit našeg kolege, Ljubomira Filipovića, kolumniste CdM-a u kome je pisalo da je “Arsenijevića podjednako mogao da napadne Vučićev I Lomparov/studentski aktivista”.

Što – iz razloga o kojima ćemo kasnije – jeste bilo podjednako moguće. Što, opet, ne znači da su Arsenijevića napali studenti. Što verovatno i nisu. Ali u binarno – cinik bi rekao “bipolarno” – podeljenom/poremećenom društvu, sam pomen mogućnosti da bi neko od srpskih blanko pravednika dana, u datom slučaju studenata, mogao počiniti neko nepočinstvo – koja je svima i uvek otvorena – doživljava se kao uvreda i “blaćenje svega srpskog/studentskog” (u zavisnoti ko koga “blati”.)

Promptno je usledila reakcija određenog, meni do tada neznanog “eurofanatika”, Đorđa Bojovića koji je Filipovića – između ostalog; šta je još pisalo u tvitu, ne znam – “uporedio sa Ljiljom Smajlovićkom, Koštuničinom i Lomparovom Margaritom Simonjan”.

Zašto je bilo moguće da na Arsenijevića nasrnu i neki od studenta, delikatan kakav je, biranim rečima je objasnio sam Arsenijević u intevjuu za “Danas”, rečenicom: “Nema napretka bez suočavanja sa zlom iz devedesetih, a studentski protesti pokazuju da se u tome ni za pedalj nismo pomerili”.

Mada je rekao suštu istinu, Vlada u toj stvari nije sasvim u pravu. Zlo iz devedesetih seže mnogo dalje u prošlost od devedesetih. Pomeranja pak što se tiče, od devedesetih naovamo pomerili smo se mnogo više od pedlja, ali u pogrešnom smeru. I nismo se u tom (lošem) smeru pomerili posle dolaska Vučića na vlast, nego je involutivni proces povratka seoskim idelogijama krvi i tla započeo pet minuta posle streljanja Zorana Đinića – u stvari mnogo ranije ali od tada punom parom.

Opet se vraćamo na visinu praga srpske građanske tolerancije na nasilje. Za vlada Koštunice – i pogotvo Tadića – nivo politilče pozadinske buke ni u jednom momentu nije prelazio prag građanske tolerancije, tako da su ispod poslovičnog radara javnosti ostajale ubrzana klerkalizacija i ljotićevizacija društva, paljevine džamija, vandalizacije albanskih pekara, premlaćivanja učesnika gay parada, da bi sve uvrhunilo veleizdajničkim poklanjanjem NIS-a Rusiji, kao mitom za čuvanje “našeg Kosova”, i finalnim aktom državnog terorizma: demoliranjem Beograda u znak odmazde zbog proglašenja nezavisnosti Kosova.

“Je li uvijek bilo ovako u Srbiji – da su vlast i opozicija ideološki neraspoznatljivi”, pita se Ljubomir Filipović u kolumni u čijem naslovu stoji jedna istinita reč – “kukavičluk” – i jedna poluistinita: “beogradskih liberala”. (Polovina istinitosti sadržana je u pridevu “beogradskih”.)

Ako ostavimo po strani srpske opozicije iz poslednje četvrti XIX veka – čije su centralne figure jedna po jedna eliminisane ili “prijateljskom vatrom” (Tucović), ili prinudnom unutrašnjom emigracijom (Piroćanac) ili otrovom (Skerlić), ako ostavimo po strani (značajno manji) deo srpske opozicije iz devedesetih – čija je centralna ličnost, Zoran Đinđić, takođe eliminisana “prijateljskom vatrom” – odgovor na Filipovićevo pitanje glasi: da, u Srbiji su vlast i opozicija oduvek ideološki neraspoznatljive, s napomenom da je bilo (i još uvek ih ima) srpskih opozicija čiji su programski pristupi rešavanju “srpskog pitanja” radikalniji od pogleda vlasti.

Koštuničin DSS je, recimo, žestoko kritikovao Miloševića zbog završetka rata u BiH i potpisivanja Dejtonskog sporazunma. Smatrao je posao samo polovično obavljenim.