Piše: Gideon Levy (Peščanik)

Tinejdžeri iz jednog međunarodnog antifašističkog omladinskog kampa posetili su prošle nedelje Memorijalni centar koncentracionog logora Mauthauzen u Austriji. Nekoliko njih nosilo je majice s parolama koje zahtevaju oslobođenje Palestine. Na nekim majicama bila je palestinska zastava i lik Dalal Mugrabi, učesnice terorističkog napada na glavnom obalskom autoputu u Izraelu 1978. godine. Prisustvo njenog lika na majicama nekolicine tinejdžera zasenilo je poruku solidarnosti s Palestinom.

Čim su učesnici ušli u memorijalni kompleks, dočekala ih je glasna osuda jedne žene koja je govorila engleski sa američkim akcentom. „Sram vas bilo“, grdila ih je pre nego što se okrenula njihovom vodiču i rekla, vaspitnim tonom: „Možete li da objasnite zašto je dozvoljeno da majice sa natpisom Slobodna Palestina budu prisutne u koncentracionom logoru?“ Zatečeni vodič – iznenađen tonom žene i onim što čuje – promrmljao je da nema vremena da odgovori jer mora da se posveti učenicima. To ju je još više razjarilo: „Vama je to u redu, vama je to u redu?“, a zatim je više puta pitala učenike da li je njima to u redu.

Da, u redu je, pokušao je jedan od učenika da joj objasni. „Izrael vrši genocid nad Palestinom.“ Tada je ta žena počela da viče: „Dođete ovde i govorite da je to genocid, dok obilazite koncentracioni logor? Nemojte ništa nazivati genocidom. Ovo je je***ni genocid. Sram vas bilo!“ Snimci ovog incidenta proširili su se društvenim mrežama. Na sajtu izraelskog Kanala 12 prilog je opisan kao „neverovatan snimak iz koncentracionog logora“. Ali šta je tu neverovatno? Ljudi koji izraz „Nikad više“ razumeju kao poziv da se nikada više ne dogodi nijednoj drugoj naciji ono što je učinjeno nama?

Međutim, većina Izraelaca nije u stanju da vidi stvari na taj način. Sećanje na Holokaust isključivo je naše i „nikad više“ odnosi se samo na Jevreje. Samo nama se to više nikada neće dogoditi. U Izraelu je odavno utvrđeno da upravo tako treba tumačiti tu parolu. Pitajte desetine hiljada indoktriniranih izraelskih srednjoškolaca koji se vraćaju iz posete Aušvicu sa ultranacionalističkom pesmom u srcu i sa uverenjem da nam je posle Holokausta sve dozvoljeno. Izraelcima je nepojmljiva ideja da su ruševine koncentracionog logora idealno mesto za borbu za oslobođenje dva miliona ljudskih bića koja su trenutno zatočena u Pojasu Gaze.

Ideja da se reči „nikad više“ tumače kao protivljenje onome što Izrael radi Palestincima, i da to ljude dovodi u Mauthauzen, nezamisliva je. Genocid pripada samo Holokaustu, a Mauthauzen samo nama, i mi ćemo odlučivati kako će se ko tamo ponašati, pa i neki srednjoškolci. Još nekoliko ovakvih incidenata i Izrael će poslati svoju graničnu policiju da nadgleda ko ulazi u kompleks, šta nosi i u šta veruje.

„Da li ste sami spakovali svoju torbu?“ pisaće na kapiji koncentracionog logora u Austriji kao što piše na izraelskom aerodromu „Ben Gurion“. Ali učenici koji su posetili Mauthauzen imaju pravo da izvuku pouku koju im to mesto pruža u skladu sa sopstvenim moralnim vrednostima. Kada vide genocid u Gazi i čuju o hiljadama beba koje su tamo ubijene, sete se Mauthauzena.

Zahtevati slobodnu Palestinu nije antisemitski. Za ženu koja je grdila đake i urednike Kanala 12, Mauthauzen i slogan „Slobodna Palestina“ stoje u kontradikciji. Ljudi koji širom sveta zahtevaju oslobođenje Palestine, pod tim podrazumevaju slobodu na prostoru između reke Jordan i Sredozemnog mora, prelazak iz aparthejda u demokratiju. To je najopravdaniji mogući zahtev i ne podrazumeva uništenje Izraela, kako su uvereni mnogi Izraelci.

Ima i onih koji pod tim podrazumevaju nešto slično, ali to ne umanjuje opravdanost zahteva za oslobođenjem Palestinaca. Đaci koji su u Mauthauzenu pozivali na oslobođenje Palestine nisu bili izraelski. A trebalo je da budu, naročito nakon rata u Gazi.