Piše: Ljubodrag Stojadinović (Peščanik)

U sledeći petak vladalac namerava da nastavi svoju nasilnu turneju. Bio je u Užicu koje ga ne želi i ne pristaje na njega. Njegovo državničko gostovanje biće upamćeno po dovedenoj gomili plaćenoj da kliče i lojalistima zaduženim da izgledaju preteće. I batinanju građana na trasi njegovog okupatorskog kretanja.

Niko u gradovima Srbije ne namerava da ga vidi i to je u njemu probudilo kukavički inat koji mu nalaže da ode tamo gde ga najmanje podnose. Te operacije su skupe i naporne, ali uvek iznova dokazuju da kreatura nigde ne sme da se kreće slobodno i svojim hodom. Okupirao je nedostupne gradove nasilnom ruljom u svojoj pratnji. Bez višestruke straže, ne može da mrdne.

Tako su se gradovi u Srbiji zatekli u stanju robovanja koje okiva i robovlasnika, nemoćnog da vlada distopijom koju je stvorio. Stalno korišćenje nasilja radi običnog kretanja, dovodi čitav njegov projekt tiranije do nemoći u njenom ostvarenju. Zato što je kretanje po zemlji koju je silom zauzeo, ograničeno malim umom vladara. U konačnom bilansu on nema čime da vlada, a svaka takva iluzija čuva se glupom silom.

Za tri dana možda dolazi u Novi Sad, kako bi uprkos strahu pokazao da hrabro ide tamo gde nipošto ne žele da ga vide. Ta odbojnost i odvratnost se vide i osećaju svim čulima. Novosađani nemaju nimalo obzira prema neželjenom gostu koji nikakve obzire i ne zaslužuje. Ne bih rekao da je u opticaju mržnja, jer je to oblast u kojoj je izmoždeni nasilnik na svome. Ljubav sigurno nije a šta građani Novog Sada osećaju, možda nije teško znati. Izgleda da ne osećaju ništa, i ta emotivna praznina je konačna presuda: nisi dobrodošao i nemoj da dolaziš! Kako bar to ne razumeš kad ti se jasno kaže! Koliko nisi poželjan, videćeš u petak!

Naravno da to nije pretnja. Novosađani su u svom gradu, jedinom koji imaju i taj prostor brane od nitkovske najezde. Grdobni vladar je željan ljubavi i namerava da je uzme uz pomoć sile i gomile. U ovom slučaju postaje nevažno ko koga voli, ta emocija je tragična zabluda nasilnika, koga ne žele da sretnu bilo gde. A naročito ne u Novom Sadu.

U svojim porukama pred petak, Novosađani kažu i ovo: „Ne dozvolimo ubicama da se vrate na mesto zločina, ma koliko to želeli… Za svaki njihov potez smo spremni. Novi Sad nije tvoj plen. Novi Sad je naša jedina kuća i nju ti ne damo… U Novom Sadu te se više niko ne boji… Vučiću, nisi dobrodošao! Ne plašimo se, ne odustajemo.“

Možda nas očekuje još jedan jako buran dan u Novom Sadu. Hiljade policajaca u opremi za prebijanje. Vođenje vladara zaklonjenog živim štitom kroz koridore gde neće biti viđen i ne može da čuje uzvike ogorčenih domaćina. Kratak besmislen govor i bežanje tamo gde još može da bude miran.

Juriš policije na ljude koji nisu pristali na okupaciju grada. Lomovi vilica i drugih kostiju. Saopštenje da je mirnu policiju napala grupa lala–ustaša, namerna da sruši Srbiju. Večernje obraćanje onoga koga su građani najurili iz varoši. On će govoriti o velikim uspesima i moćnim prijateljima. Većinska Srbija koju čini on lično, neće ustuknuti pred građanima koji mrze Srbiju i žele da sruše nju i njega.

Moguće je da u Novom Sadu bude nešto drugačije. Možda mnogo gore, ako Novosađani odluče da više neće podnositi nasilje nad sobom. Zato je vladaru pametnije da odustane od Novog Sada i nastrane vere u svoju kukavičku neodoljivost. Još samo jedan napad na Novi Sad ili bilo koji grad i njegove stanovnike – morao bi da bude poslednji.