U intervjuu za zagrebački Portal Novosti, osnivačica Fonda za humanitarno pravo i koordinatorica koalicije za REKOM, Nataša Kandić je odgovorila i na ako doživljava činjenicu da je Tuđmanova politika prema BiH okarakterizirana kao udruženi zločinački pothvat, dok Miloševićeva nije.

„Milošević je bio sposoban da prikriva stvari. On je prikrivao i učešće regularnih formacija i učešće paravojnih formacija, paravojnih zato što su tako viđene, a inače su sve te navodno paravojne formacije bile stvarane od Službe državne bezbednosti.

Zatim, nije bilo te, da tako kažem, javne promocije o učešću Srbije i regularnih formacija. To se nije videlo, a kada se izdvoje svi stavovi i izjave pokojnog predsednika Franje Tuđmana jasno se vidi šta je, kada i u kojoj prilici rekao i koliko je zapravo bilo neskriveno da Hrvatska učestvuje u tom ratu i da ima za cilj stvaranje određene teritorije.

Milošević je stalno sve to zavijao u jednu emocionalnu sliku, kao, on je borac za očuvanje Jugoslavije, a onda je iza toga išlo, ne tako kao prioritet, ‘svi Srbi u jednoj državi’.

To je jedan od razloga koji je možda mogao da utiče na to da se učešće Srbije zapravo ne vidi ili je nemoguće da se utvrdi kao u slučaju Hrvatske.

Sa druge strane, već je u presudi Radovanu Karadžiću bilo jasno da sudije odustaju od Miloševića i nekih drugih predstavnika nekadašnje Jugoslavije, SRJ i Srbije i od njihove odgovornosti u udruženom zločinačkom poduhvatu. To se videlo i u presudi Ratku Mladiću.

Tu se ne govori o izvršenju genocida, ostaje ta kvalifikacija o nesprečavanju i sve što se kasnije događa je logično.

Ono što je nekada odbijano, na primer to da su Škorpioni bili jedinica koju je stvorio SDB, kasnije, tokom suđenja Karadžiću i Mladiću, postaje presuđena činjenica.

To je u potpunoj suprotnosti s činjenicama utvrđenim pred domaćim pravosuđem, gde je presuda pripadnicima Škorpiona završena tako da se čak i za onu šestoricu zarobljenika iz Srebrenice reklo da nema dokaza odakle su dovedeni u Trnovo i da su Škorpioni jedna kriminalna, paravojna grupa koja nema nikakve veze sa državnim institucijama Srbije.

Dakle, imamo taj nesklad kada su u pitanju činjenice utvrđene u Hagu i pred domaćim sudovima.

Činjenica je da Slobodan Milošević nije osuđen, ali ono što je ostalo u međupresudi veoma je važno, jer je Tužilaštvo smatralo da je on odgovoran ne samo za izvođenje genocida u Srebrenici nego i u drugim opštinama.

Posle toga imamo razvoj standarda haške prakse u jednom i u drugom pravcu, kada se to potpuno menja u slučaju Gotovine, Perišića, Simatovića i Stanišića.

Sada ostaje da se vidi šta će se sa Stanišićem i Simatovićem dogoditi u žalbenom postupku, ali mi se čini da možemo da očekujemo da će nekadašnji šef SDB-a i njegov zamenik biti oslobođeni kao učesnici u UZP-u zato što je to, kada je reč o Srbiji, potpuno rasturena priča.

Sve je svedeno na pomaganje u BiH kako bi se održala kontrola nad osvojenim teritorijem, a ne na pomaganje kako bi se izvršili zločini, što je u potpunom neskladu s onim kako se to u praksi odvijalo i kakve je posledice imalo“, veli Nataša Kandić.