Piše: Srđan Milošević

Predsednik kvislinške i takozvane “Vlade narodnog spasa” Milan Nedić nije rehabilitovan. Tako glasi odluka Višeg suda u Beogradu. Teško je zamisliti da će Apelacioni sud zauzeti drugačije stanovište, ukoliko se predlagač rehabilitacije obrati i ovoj instanci. Postupak kroz koji je prošao zahtev za rehabilitaciju svakako će biti predmet iscrpnijih analiza, ali je uputno preliminarno se osvrnuti, makar i prigodno, na ovakvu sudsku odluku.

Najpre, još jednom treba jasno istaći: zakonska osnova na kojoj počivaju svi dosadašnji uspešni i neuspešni pokušaji rehabilitacije spada u red najsramnijih zakonskih normi među svim koje poznaju pravni sistemi moderne epohe. To se naročito odnosi na zakonski tekst iz 2006. godine, a moralnu štetu i sramotu nastalu njegovom primenom samo je donekle ublažilo zakonsko rešenje iz 2011. godine.

Naime, zakoni kojima je u Srbiji regulisana rehabilitacijska materija takvi su da omogućavaju da odluka suda bude u najvećoj mogućoj meri plod autonomne i ničim obavezane volje suda - ranije sudijskog veća, a danas sudije pojedinca - čime je, naravno, ta odluka postala rezultat ideološkog pozicioniranja, odnosno ma kog drugog, u biti vanpravnog faktora. Dakle - ti su zakoni postavljeni tako da se podjednako uspešno mogu obrazložiti dijametralno suprotne odluke suda.

Zato su rehabilitacijska suđenja i bila najobičnija farsa. Imajući u vidu dosadašnju sudsku praksu u postupcima za rehabilitaciju, odluka u slučaju Milana Nedića mogla je, dakle, biti i pozitivna i time ne bi bila ništa manje u skladu sa budalastim zakonom!

Opštoj konfuziji je dodatno doprinelo i uvođenje u zakonski tekst ovakvih odredbi: “Ne mogu se rehabilitovati... pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina”. Na prvi pogled - sjajna odredba, koja bi puno doprinela kvalitetu zakona, da je zakon (kada se već upustio u tu materiju) odredio i koje to formacije smatra kvislinškim.

To određenje je izostalo, kao da je to pitanje koje se može rešavati od slučaja do slučaja. Ili je možda zakonodavac bio “naivan” pretpostavljajući da je to notorna činjenica i da će je srpsko pravosuđe kao takvu tretirati? U svakom slučaju, biće beskrajno zanimljivo čitati obrazloženje ove sudske odluke.

Koji je dalekosežni značaj činjenice da Nedić nije sudski rehabilitovan? U osnovi, nekog značajnijeg dometa za samo društvo nema. Nediću je u jednom delu javnosti obezbeđeno mesto zaštitnika srpskog naroda i žrtve komunista, tako da nema te sudske odluke koja to može uzdrmati.

Osim toga, izostanak Nedićeve rehabilitacije stvoriće utisak da su prethodne rehabilitacije (naročito rehabilitacija generala Mihailovića) bile opravdane, da su rehabilitovani samo antifašisti, a da za saradnike okupatora rehabilitacije nema! (Uprkos svim objašnjavanjima, sa koje god strane i sa kojim god motivom da su izricana, o tome kakav je pravni karakter postupaka rehabilitacije, društvena percepcija rehabilitacija vezuje se - i to ne sasvim bez osnove - za ličnosti o kojima se radi i transponuje se na ideologije koje su zastupali.) Izostankom rehabilitacije Milana Nedića biće dodatno naglašena sve bezočnija laž o nekakvom tobože visokom vrednovanju antifašizma u savremenoj Srbiji, a jedini smisao toga je bilo i ostalo “mahanje ispred nosa” susedima koji su, dabome, svi odreda fašisti.

Jer bilo bi zaista previše, čak i od srpskih nacional-dušebrižnika, da se sa jedne strane beče i krevelje oko situacije sa na primer Stepincem u Hrvatskoj, a da se u njihovoj sopstvenoj avliji rehabilituje jedan Milan Nedić.

Nikada se nisam rukovodio parolom “što gore - to bolje” i otuda ne mogu da kažem da odbijanje zahteva za rehabilitaciju Milana Nedića nije dobra vest. Ono što, međutim, uznemirava jeste utisak da bi njegova eventualna rehabilitacija bila daleko više u skladu sa ideološkim ritmom kojim pulsira masovna istorijska svest u Srbiji i da je izostanak podrške rehabilitaciji (naročito od strane vlasti) više rezultat politikantskih potreba nego stvarnog razumevanja koliko bi ta rehabilitacija bila besprizoran i sraman istorijski čin.