BALADA O DŽOMBI: Kako je Vučić služeći vojni rok u Sarajevu imao djevojku, kada su „Sarajke bježale od vojske kao đavo od tamjana"?

Tekst objavljen na srbijanskom portalu „Peščanik“ prenosimo u integralnoj verziji

  • Društvo

  • 11. Sep. 2018  11. Sep. 2018

  • 1

Piše: Ljubodrag Stojadinović

 

 

Kad sam ja ono bio džomba, a služio sam u Sarajevu, i nisam bio neki vojnik. Imao sam tamo neku devojku, preskakao sam zid i bežao u grad, zbog nje, naravno. Pa sam posle, kad me uhvate, po sedam dana ribao mokri čvor (nužnik, prim. Lj.St.).

 

Ovo je samo deo skice za memoare o posebnim vojničkim podvizima predsednika i vrhovnog komandanta. Džomba, to je uzvišeni rang živog bića koje je u vojsci, dakle „stara kuka“, isto što i džomba, samo što kuka vuče na koroziju, a džomba isijava iz sebe nataloženi vojnički autoritet.

 

Priče iz vojske su svakako najdosadnija usmena predanja podgojenih veterana, osim ako se u nekima ne začne zrnce pripovedačkog šarma i ne nađe vinjeta osobenog humora. Vojska ume da bude smešna kad napadno naglašava svoju ozbiljnost, a to čini uvek, ali sećanja davnih isluženika uglavnom su otrcani stereotipi: „Ej ti, ti bez kape, ti razdrljeni, dođi ovamo kad ti kažem - podvikne na mene neki vodnik, a ja brojim sitno, ne zarezujem živu silu. Umrećeš pod opasačem, kažem ja njemu...“

 

Vućićeva priča, očišćena od spamova i u sažetom obliku navedena na početku teksta, ima bar dve nelogične rupe. Prva je vezivanje svakog kršenja dicipline za ribanje klozeta. Takve aromatične legende nastaju na lošim temeljima tuđih priča, kao lagodno opšte mesto: aha, bežao si, marš u seraonu i to sedam dana.

 

Drugi je problem preskakanje ograde. Vrhovni kaže da je to bio zid. Ali kasarne u Sarajevu nisu imale zidove, osim magacina na Vratniku. Svuda su bile žičane ograde, koje su učvršćivali pravilno raspoređeni betonski stubovi. Tako je bilo u Dobrovoljačkoj, u komandi korpusa, na Grbavici i u Lukavici, gde se prema novim saznanjima odvijalo spasavanje redova Vučića.

 

Nismo otkrili tajnu kako je džomba, tada od 18 godina, našao sebi devojku kod koje se beži preko zida koga nema, kad su Sarajke toga doba „bježale od proste vojske“ kao đavo od tamjana. Osim ako naš junak nije štedro zlorabio svoj neodoljivi agresivni šarm i harizmu od koje curama nije bilo spasa. To kad u’vati ne pušta! Ne znamo je li on sa devojkom šetao Baščaršijom, jeo kadaife i tufahije, ili je blenuo po Koševu, ili je fijakerom vozio srećnicu od Čengić Vile do Ilidže. To je deo lične romantične čarolije i o tome se detalji ne saopštavaju.

 

Bio sam sklon da tvrdim kako AV nikada nije video kasarnu iznutra. Grešna mi duša, to mislim i sada, i tu okolnost, da nije služio, nikome, pa ni njemu ne bih uzeo za zlo. U stvari, Vučić je pre nekoliko godina doveo čitavu svoju vladu u jednu nišku kasarnu, pokazujući svoj asketizam u javnim napadima inočke skrušenosti i skromnosti.

 

Bio sam uveren da će se stvar na tome završiti; njegova kaplarski oblikovana pojava nevezana je za bilo kakav vojnički militarizam. Može se biti podnarednik i u politici, samo je potrebno da se takav popne do mrtve tačke posle koje penjanja više nema. Postoji samo pad, poslednja varijanta penjanja na dole.

Već smo se umorili od najnovije kosovske sage, da oprostite, popizdeli smo od glupog ponavljanja istog.

 

Videli smo sve ono što smo već znali. Ali nas uvek nekako zatekne i štrecne saznanje da predsednik ne zna šta radi. To je priznao koristeći miksuru potrošenih rečeničkih konstrukcija. Znali smo da je on samo artist u svom ličnom varijeteu, da traži egzibicionu scenu za patetično uzdizanje svoje nemoći do ludačke apoteoze. Ništa što je rekao pre mesec dana više ne važi, sve što je rekao juče neće ga obavezivati nikada ni na šta. Pa šta je onda sa državničkom etikom? Ništa, sve je na svom mestu, to je njegova etika.

 

Ali, u svemu što inače predstavlja godinama istu scenu na kojoj se menjaju jeftine kulise, a ostaju isti jeftini ljudi, dogodilo se nešto novo. Iznenada, a možda i ne, Vučić je u Kosovskoj Mitrovici ponovo sreo „druga do groba“, to jest iz armije. Ako je vrhovni smešten u vojsku 1988, kako ushićeno pišu zaljubljeni tabloidi, to onda beše JNA.

 

Ne znam kako druga nisu iskopali ranije, kako se taj nesrećnik nije lično javio, ali dobro, nikad nije kasno za braću iz šinjela. Čovek se zove Fikret Demiri i radi u vladi Kosova. Kaže da je sa Vučićem igrao fudbala, jedan na jedan. U čizmama. Kaže da su se udarali po nogama. Vučić je voleo da igra šah i nije voleo da gubi. Pa je bilo mnogo remija. Bežali su u grad, neko zbog pića, neko zbog devojke. Išli su zajedno na marš, kaže Demiri, temperatura -25, na 1.500 metara nadmorske visine. I tako 20 kilometara, nešto kao teža repriza Igmanskog pohoda. A posle su, kaže Fikret Demiri, zajedno slavili Božić. Zaista se rodi!

 

Fikret je, po svom ličnom uvidu, bio četna baba Vanga. Još pre 30 godina predvideo je Vučićevu sudbinu: „Svakoga dana smo po 45 minuta imali časove političkog obrazovanja i vaspitanja. Politički oficir Fehim Bibić je na kraju rekao da će jednoga dana Vučić voditi državu. To smo mu svi mi govorili, da će biti predsednik.“ Ne znam šta da kažem na ovo proročanstvo i ulogu Fikreta Tarabića. Osim „lavor braćo!“(citiram ovde velikog Petra Pajića).

 

Tako je dakle sve počelo: komandir koji redovno određuje lošeg i neprilagođenog vojnika Vučića da čisti prostor najsmrdljivijeg ranga, zajedno sa „političkim oficirom“ Bibićem, predvideo mu je predsedničke počasti. Da posle toaleta povede državu. I on je, da vidite čuda vodi, ni sam ne zna gde.

 

Ima tamo i jedna fotografija, na kojoj je Fikret, a iznad njega štrči Vučić, obojica u čojanim mundirima

običnih vojnika JNA. Vrhovni deluje nekako nakalemljen, kao da ga je neko na sliku uneo pincetom i prilepio selotejpom, zbunjen, ozbiljan i prepadnut, kao u amaterskom fotošopu. Mada je moguće da ondašnji fotograf sa „lajkom“ nije imao svoj dan.

 

No, čemu upravo ovih dana, kad se prepisuju već ispisane stranice mračne srpske istorije, nastaje bajka o džombi Vučiću, koja se pretvorila u sladunjavu baladu o čoveku koji je jednom bio vojnik. Da li je bio? Ako jeste, kome su potrebni dokazi, i koga briga da li su se dva klipana iz umirućeg bratstva i jedinstva klepetala čizmama, dok su igrali krpenjače, jedan na jedan.

 

Jedan slavni istoričar kaže da je Berija za Staljina napravio nekoliko potpuno različitih biografija. Samo u jednoj stoji da je bio pljačkaš banaka i ubica po zadatku partije. Samo u jednoj piše da je bio dobrotvor, ljubitelj životinja i altruista. Samo u jednom životopisu otkriva se tajna da se veliki hazjajin, pred izgledni pad Moskve od straha zavukao pod sto, pa ga je odatle izvukao Georgi Žukov uz psovke, kletve i pretnje da će ga streljati.

 

Ništa, dakle, ne može da stane samo u jednoj biografiji. Ali niko u prvim godinama 20. veka nije mogao da predvidi da će od Kobe, bivšeg skrušenog pravoslavnog ministranta, nastati Staljin.

 

Da li je neko već uzeo da piše, sebi i nama samo jednu džombinu biografiju? Šta je on sada i šta će biti posle, kad jednom ostane sam? Vulin nije uspeo da mu obesi slike u kasarnama, vojnici ne kliču njegovo ime, niko ne peva u njegovu slavu. Makar baladu o džombi, vojniku koji je ni iz čega izmislio sve ono što ne postoji, pa i sebe. 

 

 

 

Komentari - Ukupno 1

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...