Piše: Boris Trivan

Botovi su me svojevremeno optuživali da sam Pajtićev dečko, ali istina je da sam ga do ovog intervjua video samo jednom i to posve slučajno. Bilo je to u Berlinu, u prolazu, ja na godišnjem odmoru, a on na putu za Hajdelberg gde je išao na nekakvo stručno usavršavanje. Dosta neinteresantan podatak, znam, daleko je zabavnije to što me je tada kontaktirao da pita za adresu Muzeja špijunaže. Valjda stare navike teško umiru kod "žutog ološa"

Bojana Pajtića mnogo bolje poznajem kroz njegov angažman na Twitteru, ali i to tek od trenutka kad je prestao da bude profesionalni "žuti ološ" i počeo da komentariše politiku i srpsku stvarnost iz uloge građanina ove zemlje. I koliko god možda nije briljirao u politici, toliko briljira na Twitteru. Na intervju je došao opušten, bez tenzije, i sa malim zakašnjenjem zbog gužve na Brankovom. I to su verovatno jedini trenuci kad možda zažali što nije više u politici jer nema rotaciju na kolima.

Pričali smo o svemu i bez zadrške. O vlasti, o opoziciji, o Miloševiću, o Vučiću i bati Andreju, o Hitleru, o Dodiku, o Srpskoj i Kosovu, o SPENS-u, o Mitroviću i Vučićeviću, o frakcijama u SNS-u, ali i o peračima prozora i rijalitijima. Rekao je i zašto Saša Janković nije uspeo, i gde je pogrešila Demokratska stranka, a gde greši Vučić i kako će mu se to obiti o glavu. Ko je izgubio Kosovo, a ko će ga na kraju isporučiti. I da sam hteo, ne znam šta bih izbacio iz ovog intervjua...

(SB)