Piše: Dejan Ilić

Kosovo nije srce Srbije. Kosovo je fantomski ud Srbije. Iako već odavno nije njen deo, bezmalo svi političari u Srbiji se ponašaju kao da jeste. Kosovo je i prazni označitelj u političkom polju Srbije. To nije toponim, to je reč-šifra: možete izgovoriti praktično bilo šta a da to zvuči uverljivo, ako ispred toga ponavljate besmislenu mantru – Kosovo je Srbija. Upravo to je uradio Boško Obradović: svoj inače krajnje smisleni zahtev da se oslobode domaći mediji te naprave uslovi za slobodne i fer izbore, on je legitimisao prvom na svom spisku želja – željom da Kosovo i proverbijalna Metohija ostanu u sastavu Srbije. (Crna Gora je tu bila samo dodatni ukras na kosovskom ornamentu.)

Recimo odmah: dobro je što su Boško Obradović i njegov kolega Ivan Kostić prekinuli štrajk glađu ispred parlamenta čiji su članovi. Prekid štrajka je pametna odluka i nije novi poraz. Njih dvojica naprosto ne mogu biti poraženi više nego što su već poraženi svi žitelji Srbije. Povrh toga, politike koje se legitimišu Kosovom naprosto su osuđene na poraz. (Zna to čak i Vučić: „Moj život je satkan od poraza.“) Odluka da se prekine štrajk pametna je i dobra ne zato što se štrajkom već nešto postiglo, nego zato što se njime ionako ništa nije moglo postići. Pustimo sad Kosovo, jer je nebitno. U Srbiji ljudski život ništa ne vredi, pa ne može imati smisla ni štrajk glađu kao ucena sopstvenom smrću.

Što ne znači da Obradović loše čita domaće političko polje. Naprotiv, on ga odlično razume i u skladu sa tim se i ponaša. To je dobra i loša vest za njega, kao i za sve nas. Za sada se čini da je jedino on među opozicionim političarima shvatio da su institucije – od parlamenta do izbora – neizlečivo korumpirane i da se unutar njih ništa ne može postići. Pošto je to shvatio, on praktično jedini političku borbu pokušava da povede izvan institucija. Reakcije režima potvrđuju da bi to mogao biti efikasan politički metod. Sasvim jednostavno, ne možete samo biti za bojkot, morate jasno predočiti razloge za bojkot i morate nešto i da radite da bi se videlo šta bojkot tačno znači.

Obradović je razumeo još nešto. Kako to nedavno reče Vuk Jeremić i ostade živ: problem opozicije je to što joj narod ne veruje. Pustimo sad što političar koji ovo izgovori trenutno mora da ode sa scene. Kao Kosovo, nebitan je i Jeremić. Obradović je naime razumeo da se moraju ponuditi ozbiljne garancije ako hoćete da vam ljudi veruju. I on je ponudio – vlastiti život. To je jak politički gest. I to je dobro čitanje okolnosti u kojima se vodi politička borba. Ali, ponovimo, u Srbiji ljudski život više nije na ceni. Pa ni garancija svojim životom nije dovoljna. Svi su se ujedinili oko toga da obezvrede Obradovićev gest i njegovu garanciju. Od vlasti i medija smo to očekivali. Iznenadile su nas njegove opozicione kolege.

Pošto je život bezvredan, Obradović je – recimo to još jednom: kao osoba koja dobro čita i razume domaće političko polje – potegao krajnji adut: Kosovo. I sve se raspalo u paramparčad. Jer, Kosovo je fantomski ud, prazni označitelj, reč-šifra koja ništa ne znači. Ali, i takvo kakvo je – prazno, lišeno smisla – u Srbiji vredi više od života. Da se odmah razumemo – ne govori se ovde o „najskupljoj srpskoj reči“. Iz tvrdnje da Kosovo vredi više od života ne sledi da je Kosovo – kako to reče pesnik – skupo. Naprotiv, to znači da život ovde ne vredi ništa. Kao dobar đak ovdašnje političke škole, Obradović je propustio da napravi ovaj poslednji izvod.

Greška, međutim, nije samo njegova. To je kolektivni propust. U Srbiji je prazni označitelj stao na mesto života. Dok se to ne promeni, slediće samo porazi – vlasti ili opozicije, svejedno. To jest: sve jadno.