IZ HIT KNJIGE O DANILU BATI STOJKOVIĆU: “A, ne može, ti bi da umreš na sceni. On da umre, a mi da se provučemo”

BIo je veliki, za neke i najveći glumac s ovih prostora.

  • Kultura

  • 22. Okt. 2020  22. Okt. 2020

  • 0

Postoji ona teorija o velikim umjetnicima, koji se daju do kraja, koji bi se ugasili da nema onoga što rade najbolje.

Bata je bio takav.

Iz bolnice je, doslovno odlazio u pozorište.

Na 300. izvođenje “Korešpondencije”, pisac Duško Kovačević i inspicijent su ga bukvalno donijeli na predstavu. “Odigrao je u dahu, ali sa jednim plućnim krilom.” Početak predstave tekao je sporo, ali se Bata brzo pribrao. Pred sam kraj, u garderobi, rekao mu je: “Mićo, kad se spusti zavesa, ti i ja da popijemo po viljamovku. Samo ti i ja. Ja sa tobom.”

Osam dana poslije 300. “Korešpondencije”, 13. februara 2002. odigrao je svog posljednjeg “Profesionalca”. Bili su tu neki slovenački studenti koji su željeli da ga vide, i nije želio da im ne učini gušt.

Dva dana kasnije, 15. februara, opet je otišao u bolnicu. Preminuo je 16. marta.

Posljednjih dana ni o čemu nije želeo da razgovara osim o fudbalu i pozorištu.

Duško Kovačević mu je prorekao da će umrijeti na sceni.

“Mi se s time u stvari šalimo”, govorio je Bata: “Velika je počast umreti na sceni. To se desilo u dva-tri slučaja. Uvek kad neko dođe malo bolestan, mi mu kažemo: A, ne može, ti bi da umreš na sceni. To bi bila velika čast! I još da nam nabije kompleks. On da umre, a mi da se provučemo! Želja je glumca da što duže traje na sceni. Primetio sam da glumci ne vole kad im izbace rečenicu iz teksta. Kad im skrate boravak na sceni. Ima jedna dobra anegdota. Kad je Skoblar, fudbaler OFK Beograda, bio u top formi, a Samardžić igrao desno krilo, bio je jedan Banović, polutka, dobar fudbaler. I nisu nešto bili u dobrim odnosima, pa im Banović nije dodavao loptu. A tada se tako igralo da polutka dodaje krilu. I sva ubeđivanja trenera i uprave nisu vredela. I najzad zamole Mihiza, ne znam da li je bio u upravi kluba ili samo navijač, da porazgovara sa tim Banovićem.

I Mihiz ga pozove na večeru. Banović obožava Mihiza, gleda u njega kao u Boga dok priča, i na kraju nađe Mihiz prostora da mu kaže i to: pobogu, Banoviću, dobar ste fudbaler, dodajte malo i Skoblaru loptu! Na šta mu Banović postavi pitanje: Mihize, izvinite, koliko traje utakmica? Devedeset minuta. Koliko ima fudbalera? Dvadeset dvojica, opet odgovara Mihiz. Znači, svakome pripada po četiri minuta. E, vidite, za ta četiri minuta ne dam nikome loptu, pa neka se ubije.

E, to je neka logika koja je bliska i nama glumcima. I ima u sebi nešto plemenito ako se ne zloupotrebi... Opet ću o fudbalu. Za Šestića važi pravilo da se ponaša kao prase na vašaru. Čim ga jure, ne može ga niko uhvatiti. Uvek se izmigolji. Čim ga svi napadaju, on izvuče loptu. Onog časa kad stanu fudbaleri koji ga čuvaju, tada stane i on. Tako i prase. A tako je i u mnogim situacijama i sa glumcima. Kad stane, on stane potpuno, ugasi sve motore i mašine. Onog časa kad se budem osećao ravnodušno na sceni, kad se ne budem radovao, više nema igre, nema svrhe da igram.”

(SB/Nedeljnik) 

loading...

Komentari - Ukupno 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...