Piše: Mario Holzner  

Naš dragi kolega, viši naučni saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (wiiw), mentor i prijatelj Vladimir Gligorov preminuo je u četvrtak 27. oktobra 2022. godine.

Njegov 77. rođendan bio je pre samo mesec dana. Nije pridavao značaj takvim događajima. Nije imao vremena ili interesovanja za profane stvari kao što su rođendani, praznici ili vikendi. Bio je pravi naučnik.

Radio je svakog dana, čitao i pisao o ekonomiji, politici, filozofiji, istoriji ili književnosti. Privrženost porodici i ljubav prema filmovima jedino je što ga je približavalo svakodnevnom životu prosečnih ljudi. U tipičnoj postjugoslovenskoj intelektualnoj tradiciji, voleo je da poredi ključne scene filmova sa ključnim temama iz nauka kojima se bavio.

Njegov istraživački opus je ogroman i čini ga verovatno neprebrojiv niz poglavlja, izveštaja, članaka, komentara i blogova, da ne pominjem intervjue za novine i onlajn portale na različite teme. Preveo je i brojne knjige. Nije preterano tvrditi da bi bilo lakše nabrojati šta nije radio nego šta jeste.

Vladimir nije bio samo naučnik, već i čovek od akcije - barem u svojim ranim godinama. Učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. godine u Jugoslaviji. Bio je jedan od 13 članova Osnivačkog odbora koji su 1989. inicirali ponovno osnivanje Demokratske stranke u Srbiji. Među njima je bio i kasnije ubijeni premijer Zoran Đinđić.

Podržavao je stranku Liberalna demokracija Slovenije, napisao je delove manifesta socijalnih liberala u Hrvatskoj, vodio je kampanju za crnogorsku demokratsku stranku. Smatrao je da bi demokratizacija pomogla Jugoslaviji da opstane kao savezna država i smatrao je svojom građanskom dužnošću da podrži demokratske pokrete u zemlji.

Vladimir je potekao iz politički aktivne porodice. Sećao se poseta iz detinjstva letnjoj rezidenciji jugoslovenskog predsednika, maršala Josipa Broza Tita, na Brionima. Njegov otac, Kiro Gligorov, bio je, između ostalog, član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i prvi predsednik Republike Makedonije 1991. godine. Međutim, Vladimir se trudio da izgradi vlastiti identitet i zastupao je stavove koji su povremeno bivali u suprotnosti sa stavovima njegovog oca.

Vladimir svakako nije bio ni ideološki ni nacionalno rigidan. Ako je i osećao tu vrstu pripadnosti, njegova nacija bila je svet, a njegova ideologija racionalnost.

Od 1971. do 1972. bio je Fulbrajtov stipendista na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Magistrirao je ekonomiju na Univerzitetu u Beogradu 1973. godine, dok je radio kao naučni saradnik u Birou za primenjena društvena istraživanja Univerziteta Kolumbija. Od 1975. do 1979. godine bio je u zvanju docenta na Univerzitetu u Beogradu. Do 1991. godine bio je slobodni saradnik i istraživač na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu. Međutim, nacionalistička euforija u autokratskom režimu prinudila ga je na emigraciju. Tokom 1991-1992 bio je gostujući saradnik u Centru za proučavanje javnog izbora na Univerzitetu Džordž Mejson u Ferfaksu (Virdžinija, SAD). Kasnije, 1992-1994, bio je gostujući stipendista na Odseku za istočnoevropske studije Univerziteta u Upsali, u Švedskoj. Konačno, 1994. godine prelazi u Beč.

Najpre kao gostujući saradnik na Institutu za humanističke nauke (IWM) a zatim, od 1995. godine na Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw) kao ekonomista, a nakon penzionisanja kao viši naučni saradnik.

Na Institutu wiiw ali i van njega, bio je mentor generacijama ekonomista koji su se posvetili analizi jugoistočne Evrope, kao i globalnih ekonomskih i političkih kretanja. Oni koji su imali privilegiju da blisko sarađuju s njim, iskusili su intelektualno zadovoljstvo iz vremena provedenog u razgovoru s njim. Bio je u stanju da poveže analizu aktuelnih političkih i ekonomskih zbivanja i temeljno poznavanje istorije ekonomske i političke misli i filozofskih promišljanja, uz analogije iz američke i sovjetske politike i popularne kulture, a sve sa tipično paradoksalnim obrtom, što je takođe sasvim u tradiciji intelektualaca iz jugoistočne Evrope. Zaključni argument u aktivnoj debati bila je estetika za kojom je žudeo. Nije trivijalna floskula reći da će Vladimir živeti u našim mislima, čijem je oblikovanju toliko doprineo.

Saosećamo s njegovom porodicom, suprugom Ljubicom, decom Nadom i Vavom i njegovom voljenom unukom Milicom.

(Peščanik)