Historičarka Dubravka Stojanović je jedna, može se reći, od najvažnijih intelektualki koje se bore protiv zaborava i romansiranja prošlosti, kako daleke, tako i ove bliske. Zbog toga je često na udaru javnosti, vlasti i opozicije u Srbiji, ali i od akademske zajednice, koja često poziva na linč i čini progone onih koji ne žele da se adaptiraju u jednonacionalnu liniju. No, krajem prošle godine pokrenula je, sa još nekolicinom istomišljenika, sajt Neprijstajanje, kao dio projekta “Muzej devedesetih, pa je na pitanje kako joj djeluje tadašnja energija za suprotstavljanje ratu i da li postoje u Srbiji resursi za još jedan otpor eventualnom ratnom pokliču, ona je odgovorila: “Rad na tom projektu me je dodatno bacio u depresiju. Kad pomislite da je na demonstracijama pod imenom Crni flor skoro sto hiljada ljudi držalo crni flor od Slavije do Albanije kao protest zbog opsade Sarajeva u aprilu 1992. ili da je na koncertima Rimtutitutki ili ’Ne računajte na nas’ također bilo više desetina hiljada ljudi! Mislim da to danas ne bi bilo moguće. Društvo je otupjelo potpuno.”

Razgovarao: Nikola Krstić

Ona kaže da “kad pristanete na zločine i kad se pravite da se nisu dogodili, gubite svaku empatiju prema žrtvama, odnosno ljudima uopšte”.

“Lakše vam je da ih vidite smo kao pripadnike ’neprijateljskog naroda’, čime legitimišete zločin, on se normalizuje, postaje banalan. I onda nestaje svaka humanost. Društvo se umrtvilo jer mu je lakše da tako kao hibernirano ’knjava’ nego da se trgne i uradi sve što je neophodno, od borbe za slobodu medija, za pravosuđe, za gradove u kojima živi, protiv vlasti, protiv nacionalizma…”, objašnjava Stojanović za Slobodnu Bosnu.

Moglo bi se reći da je ovaj vaš projekat, zapravo, dio nastojanja historičara u posljednje dvije decenije da zajedničkim radom rasvijetle noviju historiju?

Mi smo zaista počeli sa zajedničkim radom dok su ratovi još trajali. Tada smo bili mladi, nova generacije istoričara, neopterećenih prethodnim sukobima u Jugoslaviji. I najvažnije – nismo predstavljali svoje države ili nacije, nego samo svoju struku. Tako smo stekli poverenje jedni u druge, što se ni u jednom trenutku nije izgubilo. Radili smo zajedničke naučne projekte, zajedničke priručnike za škole, letnje škole za studente, festivale istoričara ako sto su Kliofest u Zagrebu i History fest u Sarajevu, svake godine. Mislim da smo taj duh preneli i na naše studente koji sada smišljaju svoje projekte. Time se ruši zatvorena svest o prošlosti, to je najbolji put ka ukidanju samoviktimizacije kao nacionalističke pošasti.

Koliki su dometi onoga što ste dosad ponudili – sigurno vjerujete u mogućnost da, uprkos propagandi i vaspitanju kod kuće i u školama, do mladih ljudi dopre istina?

Naš posao je da istražujemo, pišemo knjige, organizujemo debate, govorimo za medije, učimo studente kako da kritički misle…Da li će to ikada postati dominantni narativ zavisi u prvom redu od država. One su te koje prave školske programe, odobravaju udžbenike, daju novac za filmove i serije. Do sada su se trudile da konflikt drže stalno otvoren, jer to tim kriminalnim elitama najviše odgovara. Ako ikada dođe do promene, imaće sve spremno – i materijale, i knjige i ljude. Naše je da guramo države u tom pravcu, ali dok ne dođe do tog ključnog preloma, nema šire promene svesti.

Stiče se utisak da je negiranje zločina državni projekat. To vidimo po svakodnevnom defilovanju zločinaca na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, po besomučnom ponavljanju laži i falsifikata u kojima su Srbi uvijek žrtve?

Naravno. To je razumljivo za današnju vlast koja je direktno učestvovala u ratovima, ona mora to da predstavi kao “otadžbinsko-oslobodilačku akciju”. Problem je što vlasti posle 2000. nisu radile na suočavanju sa prošlošću, čime su otvorile vrata današnjim vlastima i učinile da ovo danas bude moguće. Za to je odgovoran pre svega Vojislav Koštunica, koji ni u jednom trenutku nije dozvolio diskontinuitet sa devedesetim godinama. Ali, naravno, i svima drugima, pa i većinskom delu društva je bilo lakše da se to preskoči. E, pa pošto su oni preskakali, ovi danas znaju šta treba da urade. Oni prave novi narativ o tim ratovima, narativ u kome su Srbi najveće žrtve i heroji. Evo šta je sada bilo za godišnjicu bombardovanja, pa za svaku godišnjicu Oluje, bitke na Košarama… To je jedan sasvim novi pristup, veličanje srpske uloge u ratovima ’90-ih. I to ponovo većini odgovara, jer je lakše poverovati u tako nešto nego se suočiti sa četiri izgubljena rata i zločinima učinjenim u naše ime. Mislim da to vodi direktno u odumiranje naroda, upravo zbog onog poništavanja svake humanosti, morala.

Više od dvije i po decenije je prošlo od genocida u Srebrenici, a svako državno rukovodstvo do sad je ili negiralo ili umanjivalo razmjere tog zločina. Većina građana kao da želi da sluša laži o nepostojanju vlastite odgovornosti za sve zločine počinjene u njihovo ime, ali i sa njihovom podrškom?

Želi, naravno. Mogli su da znaju za Srebrenicu dok se događala. Neke novine u Srbiji su o tome obaveštavale. Nisu prstom mrdnuli. Mogli su posle da postave pitanje odgovornosti. Ali nisu. Svesni su svoje su odgovornosti. I ne samo zbog toga što su ćutali, već i zbog upornog glasanja za Miloševića i njegov ratni program. E, kada je tako, lakše im je da sa tim nastave i da čak radikalizuju, nego da se suoče sa posledicama. Psihološki je to razumljivo, ali upravo je tu odgovornost države da pokrene društvo u pravcu potpuno drugačijih politika koje su moguće samo ako krenemo od nule, suočavajući se sa greškama i katastrofama prethodnih, pa samim tim i sadašnjih političkih programa.

Ušli smo u jedanaestu godinu vladavine Srpske napredne stranke u Srbiji, odnosno Aleksandra Vučića. Često se porede Miloševićev i Vučićev način vladanja, gdje su razlike, a gdje sličnosti?

Slična je autoritarnost koja izlazi iz zajedničkog nacionalističkog projekta. Jedino što u odnosu na ovo Milošević deluje razumno! Vučićevi govori stvaraju utisak da se radi o labilnoj ličnosti, što je vrlo opasno. Jer on deluje narcisoidno, paranoično, osvetoljubivo, neuravnoteženo. Iz tih ličnih osobina mogu da proizađu i ozbiljne politike posledice i za Srbiju i za region. Milošević kao da je verovao da mu ni opozicija ni slobodni mediji neće mnogo nauditi, sve do poslednje faze kada je počeo da ubija svoje političke protivnike. Ali sve do tada je i medijska i politička scena bila daleko bogatija nego danas. Vučić zna da na kraju mora da izgubi, ma kada. Tako da on od početka preduzima sve što može da to spreči. Sada će još da osnuje i taj Narodni pokret, pa će svi koji ne budu u njemu logično biti nenarodni…Zato i ponavljam da bliskost sa Putinom nije samo zbog ruskog veta u Savetu bezbednosti, nego u dubinskoj sličnosti tih režima.

Ovih par mjeseci smo svjedoci da upravo naprednjačko-socijalistička koalicija radi na tobože rješavanju kosovskog pitanja. Kakvo je Vaše viđenje toga, ako uzmemo u obzir da su pod njihovom vlašću počinjeni najveći zločini na toj teritoriji?

Vučić je ucenjen sa raznih strana, od Rusije i od Zapada. Možda i Kine, Emirata…Od nekih dobija novac, od drugih podršku u UN, od trećih infrastrukturne projekte koji mu služe da prikaže kao da se nešto radi. Sada je pitanje čiji je “ucenjivački kapital” najveći. Ne bi on okom trepnuo da odbije plan za Kosovo, jer je to njegova politika. Ali, da ostane bez evropskog novca nije dobro za njega, da Srbija dobije sankcije još gore. Tako da on meri šta je po njega najgore, ne misleći ni najmanje na državu, društvo, narod… Verujem da on misli da ima još mnogo vremena da to tako odmerava, da čeka da vidi kako će se završiti rat u Ukrajini, da li će mu EU ozbiljno pripretiti itd…A mi gubimo vreme, naše živote u tom tavorenju i njegovom šibicarenju.

Vučić sebe često voli da poredi sa Milošem Obrenovićem, ali pokazuje i neskrivenu žudnju da bude poređen za Zoranom Đinđićem. Gdje on u njima vidi tu sličnost?

On pre svega hoće da bude velika istorijska ličnost, onoliko velika koliko je potrebno njegovom velikom egu. Zato iz istorije, kao iz neke samoposluge, izvadi po neku ličnost sa kojom bi voleo da ga porede. Knez Miloš i Đinđić su međusobno potpuno različiti uzori, od čega mu Miloš kao autoritarac sigurno više odgovara po modelu lične vlasti. Ali Miloš je bio genije spoljne politike i za Srbiju izdejstvovao autonomiju i početke države. Mi smo sada najviše ruska kolonija, sa rastočenom državom i društvom. Dakle ovo je jedna potpuna unutrašnja destrukcija, kakvu bez obzira na mnogo loše vlasti, ipak nikada nismo imali. Džaba mu poređenje.

Nedavno ste rekli da “predsjednik Aleksandar Vučić u historiji neće zaslužiti dobru ocjenu”. On je jednom prilikom, kada je pobijedio na posljednjim izborima, kazao da “ništa ne brinemo, jer nas sigurno vodi kroz historiju”. Kako će se period njegovog vladanja posmatrati i proučavati, koliko je Srbija izgubila korak sa modernim svijetom?

Potpuno. Ne samo sa modernim svetom, nego i sa Balkanom. Pogledajte gde su Slovenija, Hrvatska, Bugarska, Rumunija zahvaljujući članstvu u EU. Uz mnoge probleme koje imaju, te se zemlje stabilno razvijaju, znaju kuda idu, šta treba da rade uz sva vrludanja. Mi ne znamo gde udaramo, gde se krećemo i da li se uopšte krećemo. I ako se krećemo da li je to unazad? Sasvim smo izgubili kompas i to se vrlo jasno vidi iz načina na koji Vučić govori. On izgovara potpuno kontradiktorne stvari. I to nije samo njegov populizam i veština zavođenja svih političkih pravaca, već suština. Zato i mora sve čvršće da steže društvo, jer to ne može dugo da se prati uz opšte propadanje. Tako da verujem da posebno sa Narodnim pokretom koji osniva idemo u pravcu jednostranačja i potpunog ukidanja svih sloboda. Ovo je dubinska putinizacija zemlje, koja je suštinska a ne samo da se skupljaju glasovi rusofilskih glasača. To je površno tumačenje.