Piše: Milojko PANTIĆ (Danas.rs)

Prve nedelje aprila počeli smo obeležavanje dvadeset godina postojanja moje TV produkcije Sportska galaksija i istoimene emisije, pod naslovom „Dvadeset godina Galaksije i srpske propasti u svemu osim u sportu“.

Nemili događaji, nesreće i afere u uništenoj državi Srbiji smenjuju se međutim takvom brznom, da sam već u drugoj emisiji morao da promenim naziv obeležavanja jubileja i on sada glasi kao nadnaslov ovog teksta.

U našem fudbalu su se tragični događaji iz devedesetih godina prošlog veka ponovili prošle nedelje u obliku koji preti da izazove još veću tragediju.

Naime, pre nešto više od 30 godina tzv. Službe bezbednosti, inscenirale su tuču u Zagrebu između navijača Dinama i Crvene zvezde, fudbalskih simbola Hrvatske i Srbije. 

Bio je to znak za početak građanskog rata i raspada bivše velike države Jugoslavije. Prošle nedelje na tzv. derbi utakmici lažne Super lige Srbije Čukarički – Partizan, tučom između navijača Partizana i srpske policije, koja štiti vlast bivšeg fudbalskog huligana na mestu predsednika Srbije, počeo je bratoubilački rat samih Srba.

Prekid te utakmice, međutim, može biti i znak raspada sistema mafijaške vlasti koja je državu Srbiju zarobila, opljačkala i uništila.

Nema boljeg dokaza da smo do srži obolelo društvo, od tog fudbalskog skandala na Čukaričkom brdu. U isto vreme to je ko zna koji dokaz po redu, da su sociolozi u pravu kada tvrde da je fudbal ogledalo društva i da se društveni procesi prvo manifestuju na fudbalskim stadionima.

Valjda je vreme da i u Srbiji tzv. političari, pravnici i sportski novinari više od trideset godina od pada komunizma, konačno shvate da su Crvena zvezda i Partizan simboli davno prošlih vremena, i da se moraju ugasiti.

Na temelju njihove tradicije treba osnovati nove klubove za nova kapitalistička vremena, kao što su Rumuni uradili sa Steauom.

Ne može se u kapitalizmu živeti po pravnoj nomenklaturi iz komunističkih vremena. Nažalost, sve je to neizvodljivo pod ovom vlašću.

Bivši fudbalski huligan i radikalski bezumnik na mestu predsednika Srbije Aleksandar Vučić podelio je srpsko društvo do te mere da će taj balon u kome su on i njegovi vlastodržački sledbenici, u jednom trenutku neminovno eksplodirati.

Farsa oko dobrovoljnog odlaska u zatvor bez sudskog rešenja, njegovog medijskog „Gebelsa“, iz tabloida Informer, belodani je znak da pacovi prvi napuštaju brod koji tone.

Mladi glumac Marko Janketić, sin nekadašnjeg velikana jugoslovenskog glumišta Miše Janketića, zavapio je na društvenim mrežama da smo zemlja bez budućnosti i da će svojoj deci savetovati da kad za to dođe vreme, kupe kartu u jednom pravcu.

Odgovarajući na lavinu napada Vučićevih „profesionalnih Srba“, Marko Janketić je dopunio svoj intervju rečima: „Neće mene niko oterati iz ove zemlje.

Ostajem tu da se borim za bolje društvo u kome mi niko neće određivati šta ću da mislim i koga ću da volim. Ne kajem se za sve što sam rekao. Naprotiv mislim da sve što nam se događa, čovek mora da formuliše još jače, tačnije i ubojitije.“

U tom smislu jača formulacija glasi: Aleksandar Vučić mora pred sudom odgovarati za sva zlodela koja je učinio građanima i državi, za gladnu decu Srbije, za svakodnevno gaženje Ustava, za sve pljačke, ukidanja državnih institucija, za sve Krušike, Jovanjice, Bor i Majdanpek, Rio Tinto, Beograde na vodi, za uništenu Elektroprivredu Srbije, za privatizovanje državnog budžeta, službi državnih bezbednosti, medija, pravosuđa, Zvezde i Partizana…

Tu kaznu neće moći da izbegne. Do tada, neka bude veći Srbin sto puta od onog što liči na „Kiklopa“, kome je podigao spomenik kraj uništene železničke stanice u Beogradu, za većinu građana kojima srpstvo nije zanat, ostaje najveći politički zločinac u istoriji.

Ne želim da budem patetičan, ali reći ću da u ovom tragičnom trenutku po državu i naciju, moramo biti odgovorni pre svega prema samima sebi. I zato ni po koju cenu neću pristati da budem podanik „malog Perice“ sa severa Marakane, najboljeg učenika osuđenog zločinca Hulje Šešelja.

Do kraja života boriću se protiv njegovih „Srba“ sa Ligom nesvrstanih za istinu i ljudska prava u regionu. To je skup koji čine moji prijatelji Srbi „amateri“, ali i Liga divnih ljudi iz regiona: Pavle Pepđonović i braća Selim i Gani Resulbegović iz Ulcinja, Banjo Kaluđerović, Boro Cimeša i ostali Cetinjani, Gani Memeti iz Prištine, Senad Hadžifejzović, Faruk Hadžibegić, Sabahudin Topalbećirević i Emir Hadžihafizbegović iz Sarajeva, Darko Koren iz Ljubljane, Danijel Popović iz Gorskog Kotara, Marinko Boban iz Zagreba, Ivica Šurjak, Ivan Gudelj, Slaven Alfirević, Edo Peci i Zdravko Reić iz Splita, Mihailo Radojičić iz Nikšića, da pomenem samo neke istomišljenike koji mi prvi padaju na pamet. Vučić i njegov učitelj Hulja Šešelj kao i njihov stvoritelj Slobodan Milošević, najcrnja su trojka u istoriji srpske politike.

Vučićizam je međutim za klasu nadmašio slobizam i šešeljizam, jer je patriotizam i nacionalnost pretvorio u profesiju zvanu Srbin. Sa njegovom vlašću Srbiji i njenim građanima, dolaze na naplatu svi izgubljeni lažni ratovi za „spas srpstva“. Grdno se međutim vara ako misli da neće morati da položi račune za sva nedela i bezumlje, za uništavanje države i društva.

Taj čovek koturastih usana, sve manje zna gde udara, pokušavajući da izbegne neminovni pad sa vlasti, tako što sa svojom korumpiranom koalicijom organizuje glasanje svake godine. Čovek se pita šta to on i njegovi sledbenici hoće još, kad imaju neograničenu vlast i moć evo već više od deset godina?

Pogrešno se misli da je vođa željan ljubavi i da hoće da nas natera da ga svi volimo. Ne, on želi upravo ono što mu rade njegovi sledbenici – da mu ljubimo noge koje nas gaze. Zato izbori da, ali ne sa njima već sa privremenom ili vladom nacionalnog spasa Srbije.

 

Uzgred rečeno, Čukarički je s pravom tražio službenu pobedu od 3:0 jer su prekid izazvali navijači gostujućeg tima. Ali to je najmanje važno.