Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M) 

Zabrinuo se Zahar Prilepin za braću Srbe, pa seo i napisao nam pismo, da nas upozori na opasnost. Lepo što je popularni ruski pisac, ratnik, poslanik, kopredsednik partije Pravedna Rusija i denuncijant našao vremena u svom gustom rasporedu i za nas. Valjda se razočarao što mu u Dumi nije prošao predlog da se Rusiji prisajedine Uzbekistan i druge teritorije koje su onomad pripadale Sovjetskom Savezu, pa je rešio da se obrati onima koji bi se sami prisajedinili Putinovom carstvu, samo kad ih ne bi sprečavala prokleta geografija, još jedna zapadnjačka izmišljotina smišljena da uništi Srbe, Ruse i ostale Severnokorejance.

Zajedno sa grupom inkvizitorskih istomišljenika, osnovao je Prilepin u Dumi “Grupu za istraživanje antiruskih delatnosti”, kako bi napravili čistku u sferi kulture. Ko god ne podrži javno razaranje Ukrajine i masovno klanje Ukrajinaca, taj ima da se nađe na crnoj listi. Izgleda da grupa nije preterano aktivna, ima i drugih cenzorskih udruženja koja se bave pisanjem dostava, tom tradicionalnom ruskom delatnošću, pa ne moraju Prilepin i njegovi poklonici knute da se odveć trude.

Pravi Rus pije i ubija

U pismu srpskoj braći nacional-boljševik upozorava na opasnost koja dolazi od njegovih sunarodnika, ruskih emigranata koji su došli u Srbiju. Veli dvorski Putinov pisac da “to više nisu Rusi”, što je jasno iz njihovih navika: “više vole smutije/raf/kafu nego vino/rakiju; ako u restoranu sedi grupa njih, onda su svi na svojim telefonima; ne igraju fudbal; njihove devojke su strašne i obučene kao baštenska strašila – prevelike dukserice i iste takve pantalone. Muška polovina je sa nula muške harizme”. Nervira Limonovljevog sledbenika što su takvi glasali protiv Putina i što govore „njet” ratu.

Za razliku od pacifista kojih se gnuša, Prilepin obožava rat, uniformu, oružje, pucanje i ubijanje. Nežna, umetnička, slovenska i nadasve humanistička duša. Nerviraju Prilepina naši Rusi, nisu to pravi muškarci, već neke Seka Perse. Kakav je to Rus koji se ne naliva votkom dok potpuno ne pobenavi, pa se lepo potuče sa drugarima u krčmi, potegne nož, iseče koga stigne, a onda ode kući da mlati ženu. Umesto da se lepo ponaša kako Bog zapoveda, on pije nekakve smutije i kafice, kao da je žensko. Kakav je to Rus koji nije u stanju ni pile da zakolje, a kamoli čoveka. Nisu to prave ruske muškarčine, već neki izrodi, odrodi i ruski autošovinisti, odmah se vidi.

Ruski emigranti, opasni po Srbe

Međutim, i od takvih svilenih pederčića, naizgled posve bezopasnih, preti nam velika nevolja. Dobri Prilepin, prijatelj Srba kukastog usmerenja, upozorava na potencijalnu apokalipsu: “Sa njima se Srbija potencijalno može pretvoriti u državu sa radikalno drugačijim mentalitetom, sa narušavanjem jednog od sidrišta srpskog identiteta – vekovno-večnog prijateljstva sa Rusijom”. Posvađaće nas naši Rusi sa majčicom Rusijom, usadiće nam seme otpora totalitarizmu, pa nećemo moći sebe da prepoznamo.

Prilepinova zabrinutost je, nažalost, bespredmetna, jer se Srbija dobrovoljno stavila u položaj ruskog mužika, pala je bez ispaljenog metka, a u javnosti dominira kult sile, nasilja i neslobode koji jedinu nadu vidi u Vladimiru Putinu. No dobro, puca nacional-boljševik u prazno, ali lepo od njega što brine za svoju daleku braću. Zna on dobro šta govori, jer su se slične stvari događale i drugde.

Evo šta veli dobri Prilepin: “Nešto slično se dogodilo u Ukrajini kada su rusofobi – indoktrinirani od Poljaka i Austrougara – počeli da vladaju prvo u kulturi, a potom i u politici. Nešto slično se nedavno zamalo dogodilo i u Belorusiji, kada je zapadnjački omladinski lobi – hranjen od poljskih radio stanica i kuratora – umalo zaljuljao celu zemlju. Da su pobedili, sada više ne bismo Belorusiju mogli prepoznati. Uostalom, otprilike isto se sada dešava i sa Jermenijom. Srbi, umoljavam vas. Budite oprezni, braćo”.

Tajanstveni slučajevi rusofobije

Zaista upečatljiv niz, ali zašto tu stati? Pa nešto slično se dogodilo i u Češkoj, i tamo je zavladala rusofobija, i to čim su Sovjeti poslali tenkove 1968. da pokore neposlušne Čehe. Nešto slično se dogodilo i u Poljskoj, i tamo je početkom osamdesetih godina cvetala rusofobija, odmah nakon što su ruski tenkovi ušli u Poljsku da uguše pobunu. Doduše, Poljacima se nije baš dopalo ni što su ih Rusi okupirali 1939. godine, u sadejstvu sa nacistima s kojima su tad bili u savezništvu.

Nešto slično se dogodilo i u baltičkim zemljama, u Letoniji, Litvaniji i Estoniji, tamo isto ne ljube rusku čizmu, jer su pod njom proživeli pola veka, otkad su ih Sovjeti okupirali, takođe po paktu Ribentrop-Molotov. Nešto slično dogodilo se i u drugim zemljama koje su bile pod okupacijom Sovjetskog Saveza, i tamo je rusofobija u punom jeku. Naravno, za neraspoloženje svih navedenih država prema Rusiji nisu odgovorni postupci Rusije, neki tamo imperijalizam, osvajanja i držanje nacija u ropstvu, već je sve to rezultat perfidne zapadnjačke propagande u kojoj prednjače Austrougari, ruski emigranti, kuratori i radio-voditelji.

Ko bi razuman strahovao od imperijalne sile koja te je držala u ropstvu, istrebljivala najbolje ljude iz tvog naroda, masovno slala stanovništvo u konc-logore i izrabljivala te na sve moguće načine? Naravno da je zazor od Rusije proizvod perfidne liberalne propagande koja dolazi sa trulog Zapada, to je jedino logično objašnjenje rusofobije, te inače tajanstvene, gotovo neobjašnjive pojave.

Tajanstveni slučajevi germanofobije

Šteta što se Prilepin nije dosetio navedenih primera, a još je veća šteta što se zadržao samo na rusofobiji. Nije Rusija jedina zemlja od koje bez ikakvog razloga strahuju drugi narodi, sličnih pojava je bilo i ranije u istoriji. Nešto slično se dogodilo četrdesetih godina prošlog veka, tad je celom Evropom i većim delom sveta zavladala potpuno neshvatljiva germanofobija. Iz nekog misterioznog razloga svi su zazirali od Nemaca, i Francuzi, i Englezi, i Holanđani, i Česi, i Poljaci, i svi jugoslovenski narodi, pa čak i sami Rusi.

Ne znam da li je u to vreme, pred početak ili na samom početku Drugog svetskog rata, neka nacistička budalčina pisala pismo Srbima ili kojem drugom narodu koji još nije bio okupiran kako mu preti opasnost od germanofobije i od narušavanja tradicionalnog prijateljstva s Nemačkom. Ne bi me čudilo da jeste, uvek je bilo raznih prilepina, prilepinčića i ostalih prilepaka, beskrupuloznih i bez mnogo pameti, uz skute svakog firera. Kako uz Hitlera juče, tako uz Putina danas. 

Zahvalni mužici

Deluje bizarno, ali Prilepin je jedan od najprevođenijih savremenih ruskih pisaca u Srbiji. Objavljena je gomila njegovih knjiga, kritičari su oduševljeni, čak i oni liberalni, oni mu priznaju književnu veštinu u stilu – dobro, možda je malo naci, ali to se nigde ne vidi u njegovom delu. A da je totalitarna Prilepinova ideologija ključni sastojak njegove literature pisao je Mark Lipovecki, ruski kritičar, proučavalac književnosti, profesor na Kolumbiji, još pre desetak godina, ali znate kako je, Srbija je pomalo zabačena zemlja, do nje sporo dopiru vesti iz sveta, valjda nam je loša internet veza, šta li.

Uostalom, čitalac može sam da se uveri u kvalitet proze Zahara Prilepina koji piše kao da nikad nisu postojali ni Andrej Beli, ni Boris Piljnjak, ni Isak Babelj, ni Danil Harms, ni Boris Pasternak, ni Serapionova braća, ni Marina Cvetajeva, ni desetine drugih velikih ruskih pisaca koji su pisali prozu. To je neki nac-realizam, najzabavniji su delovi gde junaci raspravljaju o velikim pitanjima, ideološkim i političkim, to neobično podseća na nehotično humorne dijaloge u romanima Dobrice Ćosića. A liči i na ove publicističke tekstove koje Prilepin produkuje kako bi propagirao putinizam i ruski imperijalizam, videli smo i kako.

Doživotno prokletstvo doušnika i dostavljača

Nešto gluplje je teško smisliti, ali za domaće izdajnike koji priželjkuju rusku okupaciju to je duševna hrana, budući dobrovoljni mužici su zahvalni na svakoj lepoj reči koju im uputi spahija. Zahvalne su ropske duše i kad ih gazda tresne nogom ili izbičuje, takva je to sorta, pa kako ne bi bili blagodarni kad ih gospodar nazove braćom. 

Što se tiče Prilepinove sudbine tiče, tu je sve jasno, proći će kao svi koji su se vezivali za tirane i diktatore. Pisao je o tome Viktor Jerofejev, podsećajući Prilepina da su u istoriji ruske kulture pisci koji su bili doušnici ostali zapamćeni samo kao doušnici, a ne kao pisci, čak i kad su imali talenta. “Dostavljanje više nije izbor, već doživotno prokletstvo”, upozorava Jerofejev.

Lepo od Prilepina što upozorava braću Srbe na opasnost od ruskih emigranata, ali nije baš najbolje sročio poslanicu. Istina je malo drugačija, pa bi poruka trebalo da glasi: Braćo Srbi, čuvajte se Rusa, ali isključivo onih koji su poput Prilepina. Takvi su vam onomad slali tenkove na istočne granice Srbije i ubijali vojnike-graničare, a planirali su i da izvrše kopnenu invaziju i da okupiraju Srbiju i celu Jugoslaviju.

A ko voli da bude rob ruskom hazjajinu, ne mora da čeka da Rusi izbiju na Dunav, može slobodno da skokne do Rusije. Samo bi prethodno valjalo da se seti kako su srpski dobrovoljci prošli u Ukrajini. Ne vredi robu ni da ratuje za svog gazdu, da bude plaćenik, da ubija civile i razara slovensku zemlju, uvek će biti tretiran kao sluga. Odnosno, za Ruse će uvek biti – da citiram ruske oficire – „stoka“ i „Cigani“.