Piše: Ljubodrag Stojadinović

Negde postoji ured koji je u nedostatku dobrih ideja dobio ime Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Postojanje nečega što je samo kancelarija (ured, soba, sekretarijat, filijala, ofis) svakako je poruka o suvišnosti takvog mesta. U njemu se ne događa ništa, jer nije ni bilo namere da se tamo bilo šta dogodi.

Kancelarija za Kosovo i Metohiju je izmišljena kao okvir za sabiranje nejasnih i nerešivih okolnosti o kojima se ćuti, ili se ezopovskim činovničkim novogovorom saopštavaju loše vesti osenčene posebnom vrstom rodoljubivog inata.

Ali u tom ljutitom gardu o stalnim nepravdama kojima smo izloženi, osim opštih mesta o tome da nećemo dati ili nikada nećemo dozvoliti niti pristati, nema rodoljublja niti bilo čega što je tome slično. Kancelarija je mesto za negaciju svakog osećanja, ona neguje preko granica podnošljivosti dosadna saopštenja ispražnjena od smisla. Njihova bit je zapomaganje o tome da nam neko stalno čini zlo i nepravdu iako mi to ni po koju cenu ne dopuštamo.

Prvi šef tog paralelnog sveta za bavljenje nerešivim bio je Marko Đurić, naročito dizajniran za ulizičkog podanika. Njegovo je bilo da saopšti jedino ono što se nije dogodilo a moglo je, ili što se desilo a mi smo to onemogućili. Kosovo se čuva junačkim delom A. Vučića, u koga je državnička mudrost davno nadišla ličnu hrabrost. Neprijatelje koje neprekidno stvara, pobeđuje na daljinu. Marko je na Kosovu bio telal o pobedama i udarač u bubnjeve lišen smisla za bilo kakav ritam.

Stalni konzul komandantove nepobedivosti i izvor poruka da smo jači i pametniji od inferiornih domorodaca koji se uzalud oprobavaju u zatiranju srpskog roda.

Više puta je Marko pravio budalaste ispade. Dao je da se oslika pravoslavni voz (maj 2017) i sa mahnitim popovima činodejstvovao u tom pokretnom svetilištu, nameran da utera u Mitrovicu nezadrživu svetosavsku kompoziciju. Sve dok ga nisu zakočili u Kosovu Polju. Marko beše koju stanicu pre toga iskočio i utekao na vreme. Kasnije nije bilo skoro nikakvih vesti šta se dogodilo sa tom svetinjom na pruzi, niti čime se danas bave njeni ikonopisci i fanatici koji su krenuli na to zaumno putovanje.

Jednom su Marka navodno hapsili, i on je mahao kroz otvor na oklopnom vozilu, pokazujući da neće odustati, makar tamo ostao kao poslednji Srbin.

Proterali su ga istog dana, mada će se tamo vratiti makar još jednom da bi sa Milanom Radojičićem i još trojicom vikara klicao svom stvoritelju, pre toga ga obavestivši da su u nečemu pobedili sa 5:0 uz legendarno podvriskivanje u čast prvog Srbina.

Marko je posle mučne karijere najzapaženijeg tapšača i udvorice dobio mesto ekselencije u Vašingtonu. Na njegovu kancelarijsku stolicu dolazi Petar Petković, činovnik bez osmeha i mimike, kako bi nastavio rad u sobi nepotrebnoj kao i pri osnivanju. Nju (kancelariju) držala je samo navika o vršenju poslova čija je uzaludnost postala rutinska.

Takav kakav jeste, Marko je imao neku besramnu pokretačku silu koja ga je vodila mimo bilo kakve logike, i u tom kretanju je izgledalo kao da nešto ima svoj mračni cilj. Marko je sebe našao u progonu nepokornih Srba, onih kojima je bilo ispod časti da slede njega ili Milana Radojičića. I zbog toga su bili pod nasiljem ili ostali bez glave. Đurićeva podmukla surovost izgledala je kao skrivena osobina dvorskog klovna, ali on je voleo akcije u kojima je pokazivao snagu odanih nasilnika.

Kad ga budu prošle počasti koje još ima, morao bi da kaže gde je sve bio i šta je radio iz Kancelarije koja se pod Petrom Petkovićem polako gasi. A to je najbolji ishod za tako uzaludnu stvar.

Od prvog dana kad su ga metnuli za Đurićevog naslednika, Petković daje izjave, i nikada nije prestao da to radi. Niko ne bi znao postoji li takav čovek i čime se bavi, niti bi iko brinuo za to, da nije upornih zvukova koji donekle skreću pažnju na izjavioca. O čemu, dakle, govori Petar Petković?

Ni o čemu, naravno, i u tome se sastoji razrešenje nedoumice o razlozima njegovog postojanja. Probao sam da navedem bilo šta iz njegove jučerašnje izjave, ali se nije našlo baš ništa. Zbog toga su njegovi javni govori tako i sašiveni, da bez značenja i značaja traju sasvim kratko. U stvari, sve i da se potrudi najbolje što ume i potraži u sebi reči i rečenice kojima bi dao bilo kakav smisao onome što govori, ništa se ne bi promenilo. Petković već daje sve od sebe, to je najbolje što ume.

Taj isušeni jezik nikoga ne brine, zbog toga što Petkovića niko ne sluša, čak ni onaj koji ga je tamo doveo. Petković i ne govori da bi ga bilo ko slušao, on samo otaljava tuđi deo suvišnog posla. Zadužen je da građanstvu koje ne zna o čemu se radi govori o onome što više ne postoji. Da makar ostavi iluziju, tamo gde se ona prima, da još ima o čemu da se priča. Taj govor bez sadržaja jedini je zvuk koji još održava Kancelariju zaduženu za poslednju vest.