Umjesto Gorana Stevanovića iz Belotinca kod Niša čak 34 dana disala je mašina, a on je bio u „vještačkom snu“. Ovaj pedesetčetverogodišnji čovjek preživio je jednu od najtežih borbi koje su se protiv koronavirusa do sada vodile na Infektivnoj klinici u Nišu.

„Verovao sam u sebe“, kaže on u intervjuu za Anadolu Agency (AA), dva i po mjeseca nakon što je ponovo počeo da diše svojim plućima.

U bolnici je proveo ukupno 74 dana i za to vrijeme izgubio 38 kilograma. Osim što ga danas „pomalo bole zglobovi“, osjeća se dobro. Na početku razgovora naglašava da može da govori samo o onom periodu liječenja kojeg se sjeća.

„Prvih nedelju dana bio sam na kiseoniku. Pre toga sam dobio visoku temperaturu i gušenje, nedostatak vazduha. Saznao sam posle da je virus zahvatio i pluća tako da mi je odmah, u startu, uključen kiseonik. Tih nedelju dana, lekarski tim i medicinsko osoblje pokušavali su da kiseonikom nadoknade te nedostatke koji su usledili nakon virusa, i nekih 7-8 dana posle toga, 1. aprila sam intubiran i bio sam u komi“, počinje Goran.

Da je podrška kisikom postala nedovoljna, jednog dana je shvatio po ponašanju medicinskih sestara i ljekara, koji su, inače, konstantno pratili parametre na monitoru iznad njegove glave.

„Video sam po njihovim pokretima i potezima da spremaju mašinu na koju će da me uključe. Probudio sam se, skinut sam, posle 34 dana, a buđenje je trajalo... Ja se sećam... Još nekih nedelju dana sam bio malo u nekom bunilu, u nekom snu, tako da se punih 40 dana i ne sećam ničega“, govori Goran.

Izvor: Anadolija (AA)

Izvor: Anadolija (AA)

Izvor: Anadolija (AA)

Izvor: Anadolija (AA)

Izvor: Anadolija (AA)

A, ta mašina, respirator ili mehanički ventilator, objašnjavaju ljekari, služi da „ventilira“ pluća, grije zrak i zadaje mu određeni procent kiseonika, čime uspavani pacijent, koji više nije u stanju da samostalno diše ni uz maksimalne protoke kiseonika, dobija na vremenu da mu se plućna funkcija popravi.

Kada je shvatio šta ga čeka, Goran je ostao pribran.

„U tom trenutku nema straha. Mislim, nije mi bilo svejedno, jer sam znao da je to dosta rizično, ali nekako sam imao poverenja i veru u sebe. Nisam bolovao ni od kakvih bolesti, nisam imao nikakvih problema druge vrste, skoro 30 godina sam se bavio sportom, fudbalom i rekreacijom. Eto, verovao sam u sebe da ću to izneti i na kraju se ispostavilo da je to tako“, kaže on.

Ističe i veliko požrtvovanje medicinskog osoblja, koje se „bori za svakog pacijenta“.

„I lekari i medicinsko osoblje davali su sve od sebe, ne samo za mene, nego za sve koje sam ja mogao da vidim i čujem“, kaže Goran.

Poslije 74 dana konstantnog ležanja, s oslabljenim organizmom i smanjenom mišićnom masom, trebalo je da ustane i ponovo hoda. Ovo je zahtijevalo dodatni napor, vježbanje, upornost i pozitivno razmišljanje, što Goranu, kao bivšem sportisti, nije nedostajalo. Treći juni, kada je otpušten kući, bio je praznik za sve Stevanoviće.

„To je bila bukvalno borba – jedan dan poboljšanje, drugi dan pogoršanje. Pa onda febrilnost i komplikacije. Svaka dugotrajna ventilacija nosi komplikacije. Posle 10 - 15 dana, još je sve bilo neizvesno. On je čas bio bolje, čas lošije. Od 20. dana došlo je do definitivnog poboljšanja i mi smo kasnije uspeli da ga odvojimo od respiratora“, govori dr. Stanišić.

Oporavak svog „dragog pacijenta“ prati i mjesec i po dana nakon što je otpušten iz bolnice.

„Sve je uspešno prebrodio, izašao kao pobednik iz neravnopravne borbe s virusom i vratio se kući svojoj porodici, svom domu. Već skoro dvadesetak dana sasvim normalno se kreće, bez pomagala. Sigurno još bole zglobovi, treba da se vrati mišićna masa, treba da se vrati stara pokretljivost. Međutim, on je borac, on je bivši sportista, tako da to za njega ne predstavlja problem. Čak je i automobil vozio, tako da je to pravo zadovoljstvo“, priča dr. Stanišić.

(AA)