Piše: Vesna PEŠIĆ (Peščanik)

Zapetljana i teško rešiva politička situacija u Srbiji posledica je ne samo ogromnih problema od kojih pati Vučićeva Srbija, već i preteranog uticaja geostrateških interesa velikih sila na unutrašnje stanje u našoj zemlji. Pritom, velike sile to često čine u suprotnosti sa vladajućom ideologijom i političkom orijentacijom u sopstvenim zemljama. Kurioziteta radi, navodim nedavni primer van našeg terena, to kako je predsednik SAD-a Džo Bajden mirno potpisao dogovor sa predsednikom komunističke partije Vijetnama.

Dobar primer prevage geostrateških interesa nad unutrašnjom dinamikom u našoj zemlji je benevolentni odnos američkog ambasadora prema Vučićevoj autokratskoj vlasti. On tu vlast ne kritikuje, već samo nastoji da se Srbija, zajedno sa Vučićem, prevuče sa ruske na zapadnu stranu. Ambasador Hil to čini na prilično humoristički način o kojem je već mnogo pisano na društvenim mrežama, kojima je kružio i snimak Željka Mitrovića u oldtajmeru sa američkom zastavom.

U tom kontekstu postaje jasnije zašto se, kada je proevropska opozicija koja mesecima organizuje proteste Srbija protiv nasilja izašla sa zahtevom da Vučić raspiše beogradske i republičke izbore u decembru ove godine – u javnosti pojavila vest da su SAD protiv toga. Njihovim interesima odgovara da Vučić prvo reši probleme i sukobe na Kosovu, a vanredni izbori u decembru bi to pitanje stavili u drugi plan i njegovo rešenje bi bilo odloženo. Sada se, posle letnjih odmora i raspada dogovora o implementaciji sporazuma u Ohridu, očekuju nove runde pregovora Vučića i Kurtija. Ona održana 14. septembra u Briselu završena je bez dogovora, pa se priprema sledeća. Utisak je da Borelji i Lajčak u ime EU nisu pripremili taj susret kako treba i da on nije imao izgleda da uspe.

Prevagu geostrateških interesa Zapada nad stanjem ljudskih prava i demokratije u Srbiji primetio je i bivši diplomata Nebojša Vujović. On primećuje da ti geostrateški interesi često ostaju neispunjeni ako se na njima insistira odvojeno od dinamike unutrašnjeg stanja u datim zemljama. Dovoljno je da podsetim koliko su interesi SAD-a i EU slabo prihvaćeni u Srbiji, naročito u vezi sa Kosovom, nasuprot veoma dobro etabliranim ruskim interesima, i to mnogo pre rata u Ukrajini. Vučić je 19 puta bio kod Putina, dobio je orden od njega i opet se sprema na put u Rusiju. Da ne pominjem Vulina, šefa BIA, koji je ruski čovek, zbog čega su mu SAD uvele sankcije. Dovoljno je baciti pogled na grafite po Beogradu, na portrete Putina i naših ratnih zločinaca po zidovima. Ruski uticaj je ključan spoljni uticaj u Srbiji i to je jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji.

Ako pogledamo drugu stranu, stanje u pravoj, evropskoj opoziciji u Srbiji nije ohrabrujuće, jer ona se bori bez podrške spolja. Što je samo po sebi teško. Prozapadna opozicija koja već mesecima organizuje proteste građana Srbija protiv nasilja je ovih dana blokirala rad Skupštine, a zatim obznanila da traži beogradske i republičke izbore krajem godine. Ona izgleda želi da proteste razvuče do decembra, što bi bila dobro za beogradske izbore na koje ona najviše i s razlogom računa. Po svoj prilici opozicija ne može dobiti republičke izbore, ali pametno je što pokušava da ih ne ostavi za sledeću godinu, kada bi Vučić raspisao opšte vanredne izbore zajedno sa regularnim lokalnim i pokrajinskim. U tom slučaju on bi opet bio kandidat na svim nivoima. A do vanrednih republičkih izbora bi sigurno došlo zato što je sam rekao da će ova vlada trajati dve godine (po zakonu traje četiri) i da će na mesto predsednice vlade Brnabić doći Vučević koji je sada ministar odbrane. Pitanje izbora potpuno zavisi od Vučića, a i pitanje izbornih uslova visi u vazduhu, jer dosadašnji izbori pod njim nisu bili ni na elementarno demokratskom nivou. Opozicija je zato postavila i nekoliko uslova koji bi učinili da izbori makar liče na demokratske.

Po mojoj proceni, zvezde se još uvek nisu postrojile za Vučićev pad i pobedu opozicije na izborima. Opozicija ih traži iako je već duže vreme „opatuljena“, sastavljena od brojnih malih stranaka. One jedna drugoj rade iza leđa i još uvek se dele i svađaju. Neke neće a neke hoće da se okupe u zajednički front i izađu na jednoj listi proevropske opozicije pod nekim popularnim nazivom kao što je Srbija protiv nasilja. A to da se male stranke ujedine je uslov da se građani pokrenu i da se postignu bolji rezultati na izborima.

Pored toga, opozicija ne vidi širu sliku na kojoj se unutrašnja autokratija preklapa sa spoljnom politikom Srbije koja igra između dve stolice, ruske i evropske (može se dodati i treća – Peking), a zapravo je to proruska i putinofilska politika na čemu je Vučić vredno radio punih jedanaest godina. Ostaje onaj čuveni i sto puta pomenuti „strateški cilj“ – članstvo u EU, za koji se zna da je „na svetog Nikad“. Pročitala sam Vučićevu izjavu da on ne misli da će Srbija do 2030. ući u EU. Ako dotle neće, onda je bolje reći da neće nikad, osim ako opozicija nekim čudom ranije ne smrsi konce Vučiću.

Opozicija se ne bavi spoljnim pitanjima, mada Đilasov SSP promoviše ideju „Pravac Evropa“. Opozicija još manje zna šta bi sa Kosovom, sem što su neki njeni lideri rekli da ga neće priznati, mada su mogli dosta bezbedno podržati i francusko-nemački sporazum. U tome pravcu najdalje idu PSG i Pavle Grbović. O tome se najviše ćuti i prepušta se Vučiću, ako ne računam šta govori ona druga, desna opozicija, koja je proruska i mnogo bliža Vučiću.

Može se zameriti i to što je proevropska opozicija nerealna do nekompetencije. Ona bi morala da se sprema za izbore i da gine na terenu mesecima i mesecima da bi njena očekivanja ličila na nešto realno. Trebalo bi da radi danonoćno kako je to nekad činio Zoran Đinđić koji je bio frontmen u rušenju Miloševića. Opozicija nema tog frontmena, do sada nije iznedrila lidera (po Maksu Veberu politike nema bez talentovanih, harizmatskih ličnosti) koji bi izašao na crtu Vučiću. Dugo se govorilo da se autokratija, bila ona Miloševićeva ili ova Vučićeva, ruši preko predsednika kod koga je koncentrisana sva vlast. Sada se na to nekako zaboravilo, nego se od Vučića traže vanredni izbori i to, kako smo videli, sa veoma tankom računicom. Ako je oni znaju, još bolje je zna Vučić.

Zanimljivo je bilo kada je Aleksandar Jovanović Ćuta zapretio da će se, ako Vučić ne usliši njihov zahtev, desiti Peti oktobar! Ta izjava pokazuje da on ništa ne zna o tom velikom preokretu i rušenju Miloševića. Tada je protiv njega stajala dobro organizovana, ujedinjena i jaka opozicija pod vođstvom Zorana Đinđića, koji je postavio Koštunicu kao dobrog protivkandidata Miloševiću, a pri tom su na strani opozicije bile SAD koje su svim sredstvima podržale opoziciju. Ali i Rusija: njihov ministar spoljnih poslova Igor Ivanov je došao u Beograd i rekao Miloševiću da se skloni, pa ovaj više nije imao kud sem da se pojavi na RTS-u i kaže da je Koštunica pobedio i da se on povlači.

Kad se vratimo na početak gde je rečeno da proevropska opozicija nema podršku SAD-a, jasno je da sadašnja geostrateška konstelacija ne ide u prilog rušenja Vučića, a i ne radi se o njegovom rušenju, nego o izborima za skupštine na svim nivoima, bez dogovorenih demokratskih uslova izbora. Kako god okrenuli i koliko god bili naklonjeni opoziciji, odgovor na pitanje šta će biti sa traženim izborima neumitno zavisi od Vučića, koji je pomenuo početak marta iduće godine. Rekao je da ima preča posla, da prvo ide na pregovore u Brisel, zatim na godišnju sednicu UN-a, gde će se opet baviti „spasavanjem“ Kosova, a ima i još neka posla, pa će izbora biti kad Vučiću bude odgovaralo i kada bude proverio sva bogovetna istraživanja koja mu svaki dan stižu na sto.