Piše: Svetislav Basara

Može o Vrhovnom misliti ko šta hoće, ali držim da mu je (za razliku od povelikog dela opozicije) došlo iz dupeta u glavu da se velikosrpski hegemonizam i avanturizam najviše olupa o glavu upravo Srbiji.

Ovo što „nikad ovako nije bilo“ - ovaj raspad svih vrednosti, svih sistema, ova nemogućnost da Srbi žive u kakvom takvom miru sa samima sobom, kamo li sa drugima - posledica je niza pokušaja (poslednji još dobro pamtimo, hm, da li pamtimo) da se Srbija, koja nije u stanju da kontroliše Marakanu, proširi do granice Karlobag, Ogulin, itd.

Evo, polako ističe prva četvrtina XXI veka a Srbi nikako većinski da utuve neke bitne stvari: 1. da prisustvo Srba na nekoj teritoriji ne znači da je ta teritorija „srpska“, 2. da vlasništvo SPC nad „verskim objektima“ - iliti svetinjama - još manje znači da zemljište na kojoj se objekat nalazi treba da pripadne glavnom SPC-ovom sponzoru (i uništitelju) Republici Srbiji.

Osim u čemernoj mašti srpskih istorioklepaca i sprovodilaca njihovih sklepotina u delo, nacionalno vlasništvo ne postoji, a „istorijsko pravo“ - rođeni brat prava na zapošljavanje - postoji samo ako iza njega stoji potreban (poveliki) broj tenkovskih divizija.

Sva prava ovog sveta - uključujući (na papiru) i Srpsko - poznaju samo tri vrste vlasništva - državno vlasništvo, vlasništvo tzv. pravnih i vlasništvo tzv. fizičkih lica.

Ima, međutim, u Beogradu (a i šire) poprilično dilbera koji se ne mire sa činjenicom da je Crna Gora obnovila svoju državnost i istovremeno tim činom prisilila Srbiju da posle gotovo 100 godina ponovo i sama postane suverena, međunarodno priznata država.

Gorepomenuti dilberi zabludno misle, kao što su oduvek mislili, da se unošenjem duha razdora i stvaranjem meteža može stvoriti ambijent za stvaranje njihovog vlažnog sna - Velike Srbije - što je bilo apsurdno i kad je bilo savremeno, jer se države, makar bila i male, stvaraju jačanjem duha zakona.

Sledstveno bi Srbi i Crnogorci, Srbija, Crna Gora i SPC sve nedoumice i sva razmimoilaženja, a ima ih poprilično, trebalo da rešavaju za pregovaračkim stolom i pred sudom, a ne na Žutim Gredama jer je više nego očigledno da su u aktuelni metež upleteni prsti jedne sile, mnogo moćnije od kitajgorodskih prdonja, kojoj crnogorska nezavisnost još manje odgovara nego Kitaj građanima.

Čini mi se da je to jasno i Amfilohiju, pa je savladao ambivalenciju i ogradio se od meteža. A vi sad zamislite kako bi „ovo nikad ovako nije bilo“ bilo da se ponovi ono što je pre tridesetak godina bilo. Ne ponovilo se.

(Portal Analitika)