Piše: NEBOJŠA VUKANOVIČ

E baš su neka potonja vremena naišla kad  smo došli u neku nevjerovatnu i paradoksalnu  situaciju da ja moram braniti nekog ministra u Vladi Republike Srpske od režimskih medija u Trebinju? Tako su danas složno ustale udarne pesnice gradske vlasti i režima da kažu istorijsko NE Lejli Rešić, ministarki uprave i lokalne samouprave. Baražna vatra je toliko uigrana da su svi „mediji“ i portaloidi, od Lukine Herceg TV i Radio Trebinja do ABB-inog Hercegovinapresa, koristili istu naslovnu fotografiju i vijest objavili gotovo istovremeno.

Vesela Lejla je nakon političke likvidacije svog mentora Starca Marka od stotinu ljeta i DNS-a ostala da visi, čeka svilen gajtan i katil ferman, pa su oštra trebinjska pera isukala svoje sablje i napokon smogli snage i hrabrosti da posle 10 godina snishodljivog ulizivačkog prepisivanja napokon na nekom otpisanom ministru iskale svoju kritičku misao. I to bi pozdravio da u pozadini svega ponovo nije ponizno udvorništvo i pokušaj odbrane vrhovnog komandanta trebinjskog đeneralštaba, kurira Mirka, koji se u potonje vrijeme predstavlja kao nekakav komandant Štaba za vanredne situacije grada Trebinja. Lukin kurir i kum Mirko, bez Slavka, makar bio i Vučurević, objavio je i dostavio medijima spisak osoba u izolaciji, suprotno Zakonu o zaštiti ličnih podataka, što je potvrdila i vesela Lejla, pa su režimski mediji složno skočili da brane nadporučnika Mirka okomivši se na ministarku. Uzgred možda ima i malo zavisti, jer je i Lejla nekad bila režimski novinar na RTRS-u, uređivala informativne emisije do 2006. pa postala ministar, ni kriva ni dužna, što je nedosanjan san za mnoge trebinjske ulizice.

Deset godina niko od potpisanih slobodarskih medija nije napisao ni slova o lošim krivim hercegovačkim drumovima, nije upitao Dodika, Željku, nedavno Viškovića ili Nešića zašto je Hercegovina zapostavljena, nikada, osim povremeno „trebinjelajv“ nisu prenijeli neki moj tekst, video-prilog ili skupštinsku raspravu o putevima, iako godinama veoma glasno govorim o ovom problemu, ali su isukali svoje oštre sablje na veseloj Lejli, koja uzgred, pošteno govoreći, kao ministar uprave i lokalne samouprave nema nikakve veze sa gradnjom i sanacijom puteva.

Ulizice, koji su napravili neki portalčić i prepisuju jedni od drugih kako bi imali neku ličnu korist, umjesto da objektivno i profesionalno informišu javnost, pišu o suštinskim temama i problemima društva, izdali su novinarsku profesiju i bolje bi im bilo da ćute, čast nekim izuzecima, i nastave sa svojom resavskom školom služenja lokalnim vlastima, čekaju da ih neko pozove i nešto im izdiktira, umjesto što drugima, pa makar to bila i korumpirana Lejla, koja je rođenom bratu Nedžadu Rešiću nabacila milionski posao nabavke prostora Poreskoj upravi u Prijedoru, drže neko slovo.

Sloboda je kao hljeb nasušni potrebna ovom porobljenom društvu, a oslobođanje medija, nagrađivanje istraživačkog i kritičkog novinarstva i prezir prema „novinarima“ ulizicama, prije svega skidanje partijskih okova sa javnih medija, jedan od ključnih zadataka, jer bez objektivnih i slobodnih medija nema ni slobodnog društva.