Piše: Draško Đuranović 

Ma koliko galamio, Milan Knežević neće moći da realizuje svoj morbidni plan da iz svog džepa finansira ekshumaciju posmrtnih ostataka generala Koče Popovića.

Prosto, neće moći! Narodni heroj Koča Popović obezbijedio se od onih koji bi da, novočetnički, skrnave partizanske grobove. Španski borac, legendarni ratni general, prvi komandant Prve proleterske, rođeni Beograđanin, predratni nadrealista i poratni ministar spoljnih poslova Jugoslavije - kremiran je u Beogradu.

Umro je 20. oktobra 1992. godine, baš na dan kada je oslobođen njegov Beograd i baš u ono zlo vrijeme kada je rat koji je započeo Milošević u krvi razorio Jugoslaviju koju je Koča stvarao. Po generalovoj posljednjoj želji, pored mrtvačkog kovčega, na odru ispred krematorijuma, nije bilo nikoga - samo tijelo mrtvog heroja. Koča je tada spriječio da mu se u mimohodu klanjaju ili seire.

Kako tada, tako i danas - ne mogu mu ništa. Nesrećnom Kneževiću, po vlastitom priznanju potomku partizanske porodice, ne ostaje drugo do da zaigra četničko kolo gazeći po onom cvijeću što krasi obilježje partizana generala Popovića u Aleji velikana u Beogradu.

Ali, i to je uzaludan posao. I mrtav Koča ne dozvoljava da živi mogu povrijediti njegov lik. Istinski nadrealizam iskrenog Bretonovog nadrealiste.

Baš kao što se nekom vrste osvete nadrealizma može smatrati javni krah sramotnog pokušaja Slavena Radunovića, još jednog izdanka novočetničkih istoričara-amatera iz DF-a, koji je pomislio da lik Koče Popovića može da naruži – istorijskim falsifikatima.

Ko zna, biće da je poslanik Slaven ozbiljno shvatio kolegu Milana kada je ovaj u žaru borbe talambasao i kojevitezao u parlamentu da je Koča Popović, zajedno sa Vladimirom Velebitom i Milovanom Đilasom - u jeku bitke na Neretvi (!?) ,,boravio u centru Zagreba i dogovarao sa Njemcima akciju na Neretvi i akciju na Sutjesci...“

I kao da nije dovoljno glupo da se u istoriji poznati martovski pregovori (1943) o razmjeni njemačkih i partizanskih zarobljenika pola vijeka kasnije prekrštavaju u dogovor o bici na Neretvi i Sutjesci, Radunović je – da bi dokazao zaumnu tezu da su partizani bili kolaboranti fašista a četnici se sa Njemcima borili protiv fašizma - priču podastro ,,originalnim filmom“. Kakvo istorijsko otkriće poslanika Fronta: Koča posred Zagreba puši cigaru i pregovara sa Hitlerovim generalima?!

Naravno, ispostavilo se da je video objavljen na Radunovićevom Fejsbuk profilu – lažan, taman kao i Kneževićeva priča o pregovorima koji su se odvijali u ustaškom Zagrebu.

Obična podmetačina. Besramni pokušaj srpskih šovinista da revidiraju istoriju, da pljunu na Koču Popovića, partizana, Beograđanina, Srbina. Onoga što je znao da kaže ,,ne“ i u doba jednopartizma i neograničene moći Josipa Broza Tita. I da se, tri decenije kasnije, odbrecne na nepristojne ponude Miloševićevih satrapa koji su ubijali Jugoslaviju.

- Nečija ,,jednonacionalna istina“, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana – govorio je Koča Popović u doba bujanja nacionalizma početkom devedesetih, kada je gušena misao slobodnih građana.

Eh, da su ga slušali ili čitali…

U svom ratnom dnevniku, decembra 1942, tadašnji komandant Prve proleterske divizije Konstantin Koča Popović zapisao je ,,nekoliko istina o četničkim lažima“. Bitnih istina.

,,Velika Srbija i odnos prema drugim narodima najubedljiviji dokaz o fašističkom obeležju čitave 'ideologije'... Ratnički spoljni izgled srazmeran kukavičluku, terminologija i simboli (mrtvačka glava) takođe. Otkud bi četnik mogao biti hrabar, kada je osnova i osnovna pobuda njihovog stava i opredeljenja: kukavičluk, priznanje nemoći pred snagom okupatora. Jedine pobude koje mogu da vezuju taj kukavičluk su: pohlepnost, pljačkanja, razbojništvo... Hoće li četnici, njihove vođe, u poslednjem trenutku, okrenuti oružje protiv Nemaca? Ipak izgleda da neće moći…“

Tako je pisao Koča Popović (,,Beleške uz ratovanje“, BIGZ, Beograd, 1988). Znao je, još te 1942, da četnička ideologija neminovno pretvara obične ljude u krvoločne fašiste.

Ne bi zgorega bilo da ovdašnji ljubitelji četničke ideologije, prije nego što zaigraju četničko kolo pokušavajući da uruše lik Koče Popovića, bace pogled na njegovo djelo. Da bi shvatili da, ma koliko se trudili, koliko god lažnih filmova pravili, ne mogu da mijenjaju prošlost i zločince naprave herojima.

Prosto, to u današnjoj Crnoj Gori neće moći i neće proći. No pasaran! Tako bi rekla Kočina drugarica Dolores Ibaruri, La Pasionarija.

(Pobjeda)