"U ovom snegu, u ovoj balkanskoj beliniˮ, rekao je Nenad Prokić, dramski pisac iz Srbije, a u svom ga tekstu, objavljenom na "Al Jazeeri Balkans" u martu 2018. citirao beogradski novinar Dragan Banjac, "klanjamo se nevinim senima. Nadamo se da žrtve sada dobri anđeli štite, ali se nadamo i da će njihovi dželati goreti u najdubljem uglu pakla, ako već tamo ne goreˮ. 

Dalje Banjac piše: „Jedan od najmonstruoznijih zločina koje je počinila tadašnja država Srbija, u saradnji sa svojim prekodrinskim satelitom Republikom Srpskom, uz saglasnost Crne Gore, kaže Prokić, nesumnjivo je otmica 19 civila - 18 Bošnjaka i jednog Hrvata iz Prijepolja, Priboja, Beograda i Podgorice - u Štrpcima 27. februara 1993. godine, koja je dobro isplanirana u vrhu policije Srbije i Vojske Jugoslavije.

Kazna za neoprostivu nesrpsku nacionalnu pripadnost i dokaz svemoći državnih plaćenika u neobuzdanom nasilju - nosila je fašistički rukopis, bezobzirno izdvajanje Bošnjaka i Hrvata, u miru i tišini, naočigled njihovih suseda, koji su slutili šta će uslediti.

Ovaj stravični događaj paradigma je moderne Srbije, ili barem onoga na čemu je nastala. Državne ubice, državna logistika zločina, ritualno izdvajanje nesrba, ponižavajuće postupanje sa nevinim žrtvama, pljačka, bezobzirno ubistvo, nema krivih - to je formula ratnog i posleratnog zločina Srbije. Ona se te formule mora javno odreći i osuditi je. Prvi pisani trag o pripremanju otmice nastao je u ŽTP Beograd, čiji je direktor onda bio čovek iz najužeg vrha Socijalističke partije Srbije.

'Okružili su nas specijalci, kojima smo oko akšama, pošto je bio ramazan, počeli nuditi pitaljke (somune, lepinje). Na to je jedan od specijalaca promrmljao kolegi: 'Mi došli da ih pobijemo, a oni nama daju lepinje.'

Znam da ne vredi, ali još jednom: Srbijo, sram te bilo!“

(S. B.)