KOLUMNA BILJANE SRBLJANOVIĆ: "Bilo je planirano, zakonom propisano... Genocid nad Srbima kao državotvorni projekat ustaške NDH, nije činila grupa psihopata, već..."

Tekst iz beogradskog "Blica" prenosimo u izvornoj varijanti.

  • Kultura

  • 01. Mar. 2021  01. Mar. 2021

  • 3

Piše: Biljana Srbljanović

Došao je naivno, uobraženo, gradskim automobilom, u crnom kaputu što se vukao po zemlji, crna šubara nabijena do nosa, u cipelama za asfalt, za grad, a ne za tumaranje ovim poljima smrti. Hodao je kroz strnjeku, čudio se stupnjem zapuštenosti, potpune nebrige za prostor bivšeg logora, ništa nije bilo obeleženo, ogradjeno, sve je bilo prepušteno milosti prirode, obraslo, neprohodno polje spolja nije govorilo o užasima koji su se tu dogodili.

Hodajući tako kroz vlažnu, pa negde zaledjenu zemlju, probijao se kroz neko granje, skriven od pogleda sa seoskog puta, na koji je iznenada izbio. Naleteo je, neočekivano, na čoveka na taljigama, koji je prolazio putem. Dva čoveka su se pogledala, obojica iznenadila, ali se, za razliku od umetnika, meštanin u zaprezi tako uplašio ove crne siluete, da je ispustio glasan, gotovo neljudski krik, ošinuo konje takvom snagom, da su i životinje jauknule, a zatim krenule u galop, bežeći uz urlike sa tog mesta smrti.

Bogdan Bogdanović je, mnogo kasnije, beležeći ovaj gotovo nadrealan dogadjaj, pisao kako je tada razumeo: meštani jasenovačke okoline i deceniju i po kasnije boje se svake senke iz polja smrti, njihov strah od iskonskog zla, koji je na tom prostoru našao utočište, ne može se iskazati nikakvom umetničkom formom.

Jer, kako pronaći formu i umetnički izraz koji bi rekao suštinu neizrecivog, kako “pisati poeziju posle Aušvica” i da li se to uopšte sme? Posmarajući i danas “Kameni cvijet”, spomen obeležje i simbol stratišta Jasenovac, ja mislim da je u onom susretu sa zastrašenim čovekom, umetnik shvatio suštinu: čovek ne može da razume zlo i ne treba ni da pokušava, on treba uporno i uporno da ga nadvladava. Slike mučenja, ubistava, klanja, kostiju zakopanih pa prekopanih u masovnim grobnicama, sve je to prikazivanje smrti, a ne pobede nad njom. Čak i tako, ogoljeno, sve pronadjene lobanje, alati za mučenje i klanje, tragovi strašnih zločina na polju natopljenom krvlju i dalje ne govori o suštini tog zla.

Jer ono je bilo i veće od svega toga. Bilo je planirano, zakonom propisano, u ustav upisano, genocid nad Srbima kao državotvorni projekat ustaške NDH, nije činila grupa psihopata koja se nasladjivala ubijanjem, već ceo državni aparat.

Nije istina da se o Jasenovcu ćutalo svih ovih godina, napisano je hiljade knjiga, snimljeno na desetine filmova, školske ekskurzije su dolazile, svi su znali za logor smrti. Ali, način na koji se govorilo i pisalo, a posebno ono što je prećutkivano – kako je do tog zločina došlo, ono je čega nema. Istorijski gledano, objašnjenje je jasno: Jasenovac je bio jedini nacistički logor koji nisu osnovali i kojim nisu rukovodili Nemci. Jasno je, onda, da bi projekat SFRJ bio apsolutno nemoguć, bez nekog prećutkivanja onog očiglednog. Zemlja je nastala i na tom ćutanju, jasenovačke seni prećutanih duša, ugradjene su u temelje nekog barem pokušaja stvaranja boljeg sveta.

Kada je Spomen park otvaran, 1966. godine, Tito nije došao i to je bilo deo prećutkivanja. Poslao je nekog partijskog činovnika, koji je, sa bine udaljene čitav kilometar od “Cvijeta”, držao zamoran govor ni o čemu. Ljudi su danima pre toga pristizali, stotinu hiljada ljudi, mnogi u crnini, strpljivo je slušalo besmislen govor. Onda se, u jednom trenutku, začuo huk, a zatim je naglo hiljade ljudi probilo kordon i potrčalo ka spomeniku. Taj trk preko kilometra poljane, obeležio je huk plača i jauka, crnih ljudi pristiglih do “Cvijeta”, koji su okružili, zagrlili ga, spomenik se gotovo zacrneo od njihovih obrisa, toliko sveta da su se graditelji uplašili da će temelji popustiti. Ali temelji nisu popustili. Cvet je opstao, održao se. Još je mnogo zla bilo posle: više puta su pokušavali da ga sruše, što je najgore, i Hrvati ali i Srbi. Revizionistička istorija savremene Hrvatske i umanjivanje razmera genocida, pronalaženje razloga u sećanju na njega sa srpske strane, kao alibija za genocid Srebrenici, sve je to deo istog zla.

Bogdanovića smo oterali da umre u egzilu, i zbog ovog spomenika. Nama je bio ustaša, njima neprihvatljiv jer je Srbin. Sećanje na Jasenovac, odnos prema njemu, uvek je bilo utočište lupeža: onih koji kradu istoriju, oni koji kradu od nje. Ipak i nakon svega, “Kameni cvijet” je ostao kao simbol pobede dobra nad zlom, nade u budući život, života samog, koji se neminovno uvek ponovo radja.

Ako u to ne verujemo, onda su sve žrtve Jasenovca bile uzalud.  

loading...

Komentari - Ukupno 3

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...