Kusturica je naviknut „na poseban tretman i stalne privilegije u svim režimima.“

Ovo stoji u pismu intelektualaca koji su zabrinuti zbog udara „na instituciju građanske duhovnosti Srbije.“ Jašta, Kusturica je imao poseban tretman i privilegije u svim režimima! I kod Buša seniora, i kod Klintona, pa zatim Buša juniora, Obame i Hilari.

Tramp već bejaše izgubio suštinsko interesovanje za Balkan, tu se nit „posebnih tretmana i privilegija“ prekida.

U palanačkom sagledavanju politike, kada se pomene režim, misao seže do Andrićevog venca! Iako su na oblikovanje stavova vladajućih garnitura po balkanskim (polu)državama i konkretne odluke najčešće više uticala mišljenja nekih drugih režima, nego raspoloženje naroda, nego čak i državni ili nacionalni interesi. Takva je sudbina malobrojnih naroda i njihovih država napravljenih na „geopolitičkoj vetrometini“.

Koliko je Kusturici trebalo da postane prihvatljiv za režim svih režima, stekne doživotni „poseban tretman“ i uživa u „stalnim privilegijama“? Malo, dovoljna je bila jedna rečenica. Na primer, o genocidu. Ili o „nezavisnom Kosovu“. Možda ni toliko. Možda je bilo dovoljno i ćutanje, puštanje da o njegovom stavu govore politički korektni tumači lika i dela.

Kada je Marina Abramovič napravila karijeru, gde bi tek kraj bio Kusturici!? Mogao je mirno živeti u Kanu ili Veneciji, stvarati po raznim Unijama i Amerikama, postati ozbiljan milioner. Ne bi se sada „pentrao“ po Mokroj Gori, „moljakao“ i „namicao“ za građevinske radove u Višegradu, izlagao neugodnim raspravama sa svakojakim svetom, zbog kojih se obreo pred sudovima.

Šta mu je to trebalo u životu? Mogao je dobiti i NIN-ovu nagradu, postati akademik! Kusturica je institucija, ime koje zveči, nije morao da za odlazak na „pravu stranu istorije“, naravno po uzusima režima svih režima, trči maratone, objašnjava zašto je važan, konkuriše za grantove i juri sponzore. To bi mu već samo došlo.

Drugačiji put

Ipak, izabrao je drugačiji put, i to onaj kojim se ređe ide. Nije izabrao Krležu, već Andrića. Za „krug dvojke“, taj njegov izbor ostao je nerazumljiv i neoprostiv. Pa Beograd je „mitljurop“, civilizacija koja sa gnuša rezona i metoda travničkih kasablija. Beograd je Jugoslavija, po bilo koju cenu, samo to garantuje priključivanje razvijenom Zapadu. Srbija je na Istoku, večito bila, dok je samostalna samo tamo može i ostati. A Istok su klanja i oranja, orijentalizam, atavizmi, aveti prošlosti, nikada put u svetlu budućnost.

Izjašnjavanja Kusturice, ono lično, i ono političko (najčešće, ove dva izjašnjavanja idu jedno sa drugim), samo su uklopljena u davno oblikovane stereotipe, koji su uspešno transformisani tokom različitih istorijskih faza, od učesnika Drezdenskog kongresa do sorošoida.

Zato Milo Đukanović može biti najveći prijatelj, a Emir Kusturica najljući neprijatelj. Danas se takva logika, eto, još i zaogrće u koncept „građanske duhovnosti“.

Naš veliki Atanasije Jevtić se sa ovom relativno novijom kovanicom (u poređenju sa znatno starijim hrišćanskim učenjem) nikada nije slagao. Duhovnost mora podrazumevati prisustvo vere! Uostalom, duhovnost je rezultat Ovaploćenja, ipostasno sjedinjenje božanstva i čovečanstva.

Sa stanovišta hrišćanskog, postoji razlika između duhovnog i duševnog. „Građanska duhovnost“ u najboljem slučaju može biti shvaćena kao duševnost. U najgorem slučaju kao bogoborstvo, toliko puta viđeno u istoriji čovečanstva. To je klanjanje bogolikom čoveku, a ne čovekolikom Bogu.

Kusturica se odužio Andriću na način kako to Srbi ranije nisu učinili, podižući mu grad na ušću Rzava u Drinu i osnivajući institut. Zidajući crkvu Svetog kneza Lazara u središtu Andrićgrada, pokazao je i da su mu pogledi Atanasija Jevtića preči od milosti Džordža Soroša. Kosovsko predanje se zahvaljujući tome nastavlja, nadovezuje, preko Njegoša i Mlade Bosne do našeg doba.

Ako pamćenje služi malo starije, setiće se da su zluradi komentari po „srbijanskoj čaršiji“ o Emiru Kusturici počeli već nakon „Doma za vešanje“, jer nas „predstavlja kao Ciganmalu“.

Ostavilo je to otisak, tako da se i danas pominje. Zatim se nastavilo vezivanjem njegovog imena za Slobodana Miloševića (taj susret, inače, Kusturica opisuje u svojoj knjizi), što treba da znači i da je podržavalac svega onoga što Milošević i jeste i nije bio, ali mu je u međuvremenu u zapadnim interpretacijama skorijih istorijskih događaja pripisano. Nakon toga je postao sve ostalo, sve što staje u ono kada ga autošovinisti nazovu Nemanja!

Šta se u to sve ostalo može smestiti, tu je samo nebo granica. Jer Emir bejaše problem zbog „anti-mitljuropskog ciganmalisanja“ i protivjugoslovenskog srbovanja, a Nemanja je već problem za „građansku duhovnost“, što je daleko opasnije.

Duboki trag

Uprkos tome, Kusturica je sledio znakove pored puta, tragao za duhovnim, imao svoju viziju, išao za ispravnim, iz „podruma istorije“ vadio na svetlost dana ono što su režimi svih režima bili rešeni da zauvek uskladište, pohrane, prepuste zaboravu.

Instituciju, ime koje zveči, nije trošio zarad „posebnih tretmana“ i „privilegija“ u Kanu, Veneciji, po Unijama i Amerikama, nije ni ćutao zarad dobijanja novih nagrada i sticanja zvanja. Vodio je svoju bitku za očuvanje vrednosti, protiv prekrajanja istorije. Često protiv mnogo nadmoćnijih, u nemogućim okolnostima, često i ostavljan od onih koji su mu trebali biti saveznici.

U „vremenu tranzicije“ i „političkih veleobrta“, kada su zemljama u kojima smo živeli nedostajale državne institucije, pa čak i smislene politike, pojavio se Kusturica. Kao što su pre njega to činili Andrić, Selimović, Crnjanski, Ekmečić… I mnogo nas zadužio, kao narod, kao zajednicu.

Toliko da se u ovom trenutku ne može ni sagledati. O tome će, kada dođe vreme, svoj sud dati neke nove generacije. Do tada, neka ostane trag da je bilo i onih koji su rad Emira Kusturice sagledavali iz nešto drugačijeg konteksta, posmatrajući stvari iz malo šire perspektive.

Kusturica jeste poseban, originalan po mnogo čemu, pa i po svojim stavovima. Nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Stekao je određeno mesto, ili ako potpisnici hoće – poseban tretman – među intelektualcima i političarima, kod najrazličitije moguće publike, i to širom sveta, nije vezano samo za našu „balkansku avliju“.

I šta u tome ima sporno?

Takav status je zaradio, nije ga kupio, nije ga nikome oteo, nije do njega došao glasanjem po komitetima unutar režima svih režima ili prevarom. Sviđalo se to nekome ili ne, Kusturica je postao i opstao. Kada neko postane, njegov je uticaj na šire procese – dubok. Ne tiče se samo kulture u užem smislu, već i društva u širem značenju.

Kada neko opstane, taj dubok uticaj ga obično nadživi. Pričaće se o Kusturici i njegovom delu još dugo.

I kada padne režim svih režima.

Podsjećamo, početkom marta grupa beogradsih intelektualaca (reditelji Goran Marković i Nebojša Bradić, pisac Dragan Velikić, istoričarka umjetnosti Irina Subotić i izdavač Zoran Hamović) javno je podržala predsjendika SANU Vladimira Kostića u pokušaju da zaštititi SANU od nasrtaja "buke i bijesa gomile".

“Srpska akademija nauka i umetnosti nosilac je civilizacijskih vrednosti i jedna od najznačajnijih ustanova srpskog društva. Napad jednog reditelja, naviknutog na poseban tretman i stalne privilegije u svim režimima na predsednika Akademije nije samo oblik ličnog obračuna, već predstavlja udar na instituciju građanske duhovnosti Srbije. Pokušaj Vladimira Кostića da na kulturan način odgovori istupu Emira Кusturice označio je odbranu dostojanstva dijaloga i potrebu da se SANU zaštiti od nasrtaja buke i besa gomile“, navela je ova grupa umetnika i intelektualaca okupljena oko inicijative “Kreativna Srbija”.

-Za one koji se pitaju da li je ovo pravi momenat za deobe i razvrstavanja, odgovor se nalazi tamo gde smo bili davno pre osnivanja Srpske akademije nauka i umetnosti, naveli su u zajedničkoj pisanoj izjavi Bradić, Velikić, Marković, Subotić i Hamović.

„Ako sada ustuknemo i povučemo se pred silom koja se ne usteže da blati sve i svakoga, prepustivši njenog predsednika nasilju rulje i tabloida, jesmo li saučesnici?”, upitali su oni.

Ova grupa umjetnika i intelektualaca reagovala je na razmjenu otvorenih pisama reditelja Emira Kusturice i predsjednika SANU Vladimira Kostića.

Reditelj je u pismu, obrazlažući zašto je odbio kandidaturu za člana Akademije, optužio Kostića da se direktno umiješao u proceduru predlaganja potencijalnih novih članova, dodajući i da “ne vjeruje u njegove dobre namjere, a najmanje u njegovo viđenje budućnosti Kosova i Metohije”.

Predsjednik SANU odgovorio je na to da Kusturicu cijeni kao reditelja, ali je njegove navode odbacio kao netačne, dodajući da on “definitivno nije osoba o kojoj u ovim okolnostima može da razmišlja, a kamoli smišlja nerazumljive zavere zbog neke, samo njemu znane, ‘osvete’”, dodajući da je Kusturicu kao kandidata predložio pjesnik Matija Bećković.