KOLUMNA TEOFILA PANČIĆA: "Handke, najdraži gost na mestu zločina; Šta li bi Ivo Andrić rekao na ovako bahatu zloupotrebu i..."

"...aproprijaciju svog imena, možemo samo da pretpostavljamo. Handke, međutim, ni s tim nema nikakvih problema."

  • Kultura

  • 10. Maj 2021  10. Maj 2021

  • 2

Piše: Teofil Pančić

Ma koliko se trudio da izgleda, a možda i samog sebe uveravao, da je ravnodušan prema aplauzima ili zvižducima, biće da svaki pisac ipak voli da bude voljen, uvažavan, obožavan; po mogućnosti zbog svog dela, a kada to iz bilo kojeg razloga nije moguće, onda može i zbog bilo čega drugog.

Nije Peter Handke po tome nikakav izuzetak. Ono što je kod Handkea, recimo tako, atipično, jeste to što on, za razliku od ogromne većine drugih pisaca – slabih, prosečnih, dobrih, genijalnih, svejedno – ima jedno utočište u koje uvek može da se skloni od svake zamislive sumnje ili kritike: to je Srbija, a sa njom i bosanskohercegovački entitet Republika Srpska.

Još od sredine devedesetih godina naovamo, Handke je na tom prostoru dočekivan kao najveći, najvažniji i najčasniji među svetskim piscima, kao vitez, Prometej, prorok i vizionar; njegova su dela redom proglašavana vrhuncima savremene svetske književnosti, što po sebi i ne bi bilo tako čudno (Handke jeste veoma značajan prozaista i dramatičar, u tom smislu Nobelova i ostale nagrade nisu došle tek tako) kad ne bi dolazilo i iz usta i „pera“ i mnogih koji pouzdano ništa ozbiljno ne čitaju, a kamoli da bi čitali mahom nekomunikativne, teško prohodne, zahtevne Handkeove romane.

Kako god bilo, sada se Handke ponovo obreo tamo gde ga svi „po defaultu“ i po svojevrsnoj implicitnoj direktivi obožavaju, i to su obožavanje voljni da iskažu na razne sujeti, a povremeno i nečemu „konkretnijem“ prijatne načine. Kao da je kakav zaslužni vremešni državnik ili čuveni mirotvorac iz nekog dalekog sveta, Austrijanac sa francuskom adresom došao je u takoreći „državničku posetu“ paradržavi koju na delu tla Bosne i Hercegovine nastoji da utvrdi tamošnja etnonacionalistička klika, a u čemu joj svesni ili zabludni saveznici poput Handkea (posle tolikih godina, nema sumnje da pisac „Kaspara“ spada u one prve) i te kako koriste.

Zauzvrat, i Republika Srpska ima šta da ponudi svom najdražem gostu: recimo, Orden Republike Srpske, koji je pisac primio u Banjaluci, ali i nešto što se pompezno zove „Velika nagrada Ivo Andrić“, a što u Višegradu (od svih mesta) dodeljuje izvesni „Andrićev institut“ pod visokim pokroviteljstvom neizostavnog Emira Kusturice, odavno vodećeg kulturnog mandarina i arbitra umetničko-patriotske elegancije u toj tvorevini. Iz godine u godinu, ova se nagrada, i u finansijskom smislu vrlo izdašna, dodeljuje istaknutim i zaslužnim pregaocima „patriotske“ kulture, što je samo jedan od pokazatelja koliko se paradni patriotizam žestoko isplati svojim najistaknutijim manekenima sa obe strane Drine – a ponekad i iz uvoza. Handkeu, doduše, ta vrsta „stimulacije“ i nije baš neophodna, ali njegovim lokalnim serviserima je i te kako prirasla srcu (i buđelaru).

Šta li bi Ivo Andrić rekao na ovako bahatu zloupotrebu i aproprijaciju svog imena, možemo samo da pretpostavljamo. Handke, međutim, ni s tim nema nikakvih problema.

Odavno je austrijski pisac odabrao s čime će, a s čime neće imati problema u zamršenim postjugoslovenskim konfliktnim narativima, i toga se drži prilično dosledno, to mu se bar ne može osporiti. Baš kao što mu neke posebne moralno-zdravstvene smetnje ne izaziva ni to da se sav taj ceremonijal odigrava u kontekstu i na lokacijama u Višegradu i okolini koje su direktno povezane s ratom, ratnim zločinima, etničkim čišćenjem. Reakcije koje je ovo poslovično neukusno paradiranje s Nobelovcem izazvalo u Sarajevu i još ponegde u regionu bile su predvidljive i utoliko su – ma koliko po sebi bile razumljive i opravdane – lepo poslužile Miloradu Dodiku i ostalim banjalučkim „dvorjanima“ da podvuku i ponove sve svoje omiljene refrene.

A jedan veliki (post)modernistički pisac, nekadašnji prevratnik i buntovnik, po ko zna koji put je svesno poslužio kao igrajuća mečka srpske i bosanskosrpske tvrdokorne nacionalističke desnice, one iste desnice koje se tako grozi u kontekstu obeju svojih domovina, one u kojoj se rodio i one u kojoj živi. Tako je to kada se razmišlja kolonijalno, pa se na „domoroce“ ne primenjuju isti standardi kao na sebe i svoje.

(RSE) 

loading...

Komentari - Ukupno 2

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije Slobodna Bosna. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

  1. Lista komentara
  2. Dodaj komentar

trenutak ...