Piše: Mijat Lakićević

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ali ako ga nema trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: "država je teret krize preuzela na sebe".

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je - najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi - zato je najdublja.

S druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao "entitet" koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, peko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i "radne zadatke", očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa) platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz koga se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa konkretno).

Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko 4 milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovatčas struje i ni kubik prirodnog gasa.

S druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A, ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo - javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi sa najmanje oštećenja, tj. sa najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje "kumulativne" rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP u 2020. i 2021. godini uzetim zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Po rezultatima u pandemijskoj 2020. Srbija se sa padom od 0,9 odsto našla "tek" na petom mestu - iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativan rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto - 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto - 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali, tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije "uvezeno", tj. da je posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina. 

(Peščanik)