Piše: Svetlana CENIĆ  (Bh. dani)

Ustoličenje nakon izbora počelo, a već se krenulo ponovo na Centralnu banku i valutni odbor. Još je samo to ostalo - domoći se prese i štampati koliko hoćeš. Hteo bi to Milorad Dodik, a ostali mu partneri puštaju njega da napada i ni njima nije mrska ta pomisao. Da ne pričaju bajke jer bih mogla da ih podsetim kakve su ideje ne tako davno imali sve dok MMF nije objasnio šta bi to značilo za državu i sve što diše i hoda još uvek pod ovim delom kape nebeske. Malo su se povukli onda kad im je postalo jasnije da ni oni ne bi bili pošteđeni. Ali, ko kaže da su odustali?! Ne bi džaba MMF u svakom aranžmanu naglašavao da nema napuštanja valutnog odbora.

Nikada nisam rekla da je idealan, nikada nisam rekla da ne postoji bolje, ali pošto znam kakva je (ne)odgovornost vlasti i kako svet gleda na nas, nema boljeg rešenja za zemlju koju povezuje jedino još konvertibilna marka i indirektno oporezivanje. Upravo ono što agencije za ocenu kreditnog rejtinga navode kao glavne razloge zašto nam još uvek ne daju kategoriju smeće (junk). Naime, te dve stvari nas drže na površini. Treba pitati poslovni sektor šta misli o tome. Ionako opstaju uprkos vlastima, na svoje mišiće, pa im samo još treba ta neizvesnost.

Htela bih, mada uzalud, da podsetim na osnove: u središtu razlike između onda i sada je nepomirljiva trilema (poput dileme, ali sa tri mogućnosti umesto dve). U međudržavnim finansijskim odnosima zemlje imaju tri opcije da biraju: fiksni devizni kurs koji vole izvoznici i uvoznici jer trgovinu čine predvidljivom; slobodne tokove kapitala koje banke vole jer čine ulaganja u inostranstvo lakim i profitabilnim; i domaću autonomiju (odnosno stavljanje monetarne politike potpuno pod političku kontrolu) koju naše vlade vole jer bi omogućilo da sipaju pare i stvaraju iluziju blagostanja i vlastite efikasnosti. Sve do jednom. Po oprobanom već decenijama, kad sve pukne, bili bi krivi svetska urota i nemilosrdni zapad.

Samo me toga strah, jer jedino što je trenutno izvesno je da možeš kupiti eure ili dolare kad hoćeš, da izvoz neće biti obezvređen i da, bez obzira na to što inflacija divlja i vlast ništa ne čini tim povodom, ipak možeš s tom markom nešto. Rusofilima da skrenem pažnju da euro u Rusiji skače dnevno, naglašavam dnevno, 1,5 posto u odnosu na rublju i da su u najavi bonovi za hranu. Tačno se zapitaš koliko se to nafte moglo kupiti za 100 eura pre napada na Ukrajinu, a koliko sada. O hrani da ne govorim. Jasno je. Da se zamislimo šta bi nas čekalo napuštanjem valutnog odbora u svetlu našeg kreditnog rejtinga, lošeg imidža i večne krize političkih odnosa.

Sa ovim strahom ulazim u 2023. godinu. Ako se još to desi, ako se popusti pred željama da se troši besumučno pa dokle ide (ionako vidimo da to stalno rade), ovo onda treba preimenovati u Pustinja BiH, a neke generacije u budućnosti da izučavaju odakle komad prazne teritorije usred Balkana.

Jer, dresirani smo na trpljenje i poslušnost, igramo kao mečka na vašarima kad mečkar zvizne. Ili se dohvati mikrofona pod šatrom. Dreseri su svoje pare izmestili kojekuda, kao i veći deo imovine. Samo bi dodatno uvećali tu imovinu kroz šticunge, ako ništa drugo. Za one koji se ne sećaju ogromne inflacije bivše nam države, šticung predstavlja poseban način prodaje ili ustupanja deviza po mnogo većem kursu od zvaničnog. Opet bismo kao iza rata na ulicama gledali dilere deviza, a čije devize bi prodavali i za koga kupovali, treba li da objašnjavam?!

Trgovci bi se štitili od prevelikih kursnih razlika tako što bi evro zaračunavali i po nekoliko maraka više od zvaničnog kursa.

U takvim uslovima bi valjalo i otplaćivati inostrane dugove. Ako se neko nada da bi inflacija pojela kredite, posebno one sa niskom fiksnom kamatnom stopom, podsećam da bi im inflacija i šticung pojeli i ono što su planirali za hranu, obrazovanje, lekove itd. A sve to u državi gde je korupcija način življenja!

Pa, izvolite. Igrajte k‘o vašarska mečka za sitne pare ako vam je to izbor i ako vam je lepo da mečkar uvek uzima pare sa vaših leđa dok vas drži na lancu, osakaćenih vilica.

Radije bih da imam tu poslednju nadu da ta mečka zaigra i ispred mečkarovih vrata po onoj našoj narodnoj: "Neka, neka, zaigraće mečka i pred tvojim vratima!"

S tom nadom želim vam bolju i pametniju nastupajuću godinu!.