Piše: Dejan Ilić

U pravu je Dragan Markovina, nije nikakvo čudo što je Dodik dao odlikovanje Putinu. Naveo je i dobar razlog zašto se tome ne treba čuditi: „Nema uostalom ništa logičnije od toga da se slavljenje utemeljenja Republike Srpske obilježi odavanjem poštovanja Vladimiru Putinu. Identična je to retorika i praksa“. Tačno je opisao i tu praksu: „grozni zločini, od protjerivanja, preko logora, opsade i granatiranja gradova, pa sve do genocida“. Pa pošto je sve jasno, zaustavio se, nije izgleda imao ni želju ni volju da elaborira svoje uvide. Zlikovac dao orden zlikovcu - šta tu ima više da se priča?

A možda ipak ima. Jer, nije reč samo o Dodiku i Putinu. Pored toga, Dodik ipak nije isto što i Putin. Predratni i - recimo to tako - ratnodopski Dodik bio je znatno drugačiji od ovog posleratnog. U ta zla vremena, on je bio nešto poput - pa, opišimo ga tako - mirotvorca. Očnjaci su mu porasli tek posle rata. Možda nije nezanimljivo utvrditi razlog za to. Da li se kasno nacionalno osvestio ili je kasno pročitao kontekst i shvatio šta mora da govori i radi kako bi došao na vlast i održao se? Jedno, naravno, ne isključuje drugo. Kontekst je tu važniji od pojedinca.

Što se Dodika tiče, želja za moć, to ga vodi. I šta god da je potrebno da sebi ispuni tu želju, on će uraditi. Nije on čovek bez svojstava; on je čovek bez skrupula. (Znam, ne zvuči teško ova optužba, čitalac je oguglao, ni njemu skrupule više ne znače mnogo.) Pošto je takav, on je ogledalo kolektiva na čijem je čelu. Čitalac bi, naravno, mogao prigovoriti: Dodik ima dovoljno moći da oblikuje kolektiv. Neka bude i tako, to ne menja mnogo na stvari. Stoji i dalje: Dodik govori i radi ono što kolektiv želi da čuje i vidi. Šta god da je tu uzrok ili posledica, Dodik jeste slika Srba - kako sebe nazivaju članovi kolektiva.

Kada Dodik odlikuje Putina, to zapravo Srbi odlikuju Putina. A kada odlikuju Putina, oni u stvari odlikuju sebe. Smešno je Dodikovo objašnjenje zašto je Putin zaslužio orden. Kao što je smešno i kada se ovde, u Srbiji, strasna ljubav prema Putinu objašnjava ljubavlju prema Kosovu i brigom za njega. Putin je za Srbe s obe strane Drine mnogo više od toga: on je nova istorijska šansa. On daje nadu da se zlodela, pa i ona najgora, mogu činiti nekažnjeno. On kao da Srbima šalje poruku: nema razloga za stid ili osećaj krivice, evo, gledajte, činim zlodela i niko mi ništa ne može. I ne samo da mi ne može, nego me vi još i volite i slavite.

Eh, ne razume Putin. Ne vole Srbi njega, takvog kakav je. Oni u Putinu vole sebe, jer su se u njemu prepoznali. Dve i po decenije Srbi čekaju da im se kaže - ne samo da nije važno to što ste uradili u devedesetima, nego toga ne treba ni da se stidite, a ako baš hoćete, možete se time i ponositi. Pa pošto nema takvog priznanja, Srbi su duboko potisnuli sećanje na svoja zlodela iz devedesetih. Dok Putin sve to nije ponovo izvukao na površinu. Pa mu sad Srbi daju ono što njima niko, pa ni sam Putin, nije hteo da dâ. Kako se oni sad ponašaju prema Putinu, tako su želeli da se svet onomad ponaša prema njima. Otuda vatrena putinofilija, kakvo crno Kosovo.

Da Vučić nije kukavica kao što jeste, on bi takođe odlikovao Putina. Ali, pošto nema hrabrosti, morao je Putin da se umeša: on je krajem 2022. odlikovao ambasadora Rusije u Srbiji Bocan-Harčenka. Odlikovavši ambasadora, Putin kao da je odlikovao Srbiju: ambasador je priznanje dobio očigledno zato što uspeva da Srbiju sameri prema Putinu, što s obzirom na predistoriju i nije težak posao. Sve pršti od priznanja, prepoznavanja i preklapajućih identiteta. Srbi i Rusi, srpski i ruski zvaničnici, kao da su se zatvorili u kuću ogledala. Vide sebe jedni u drugima. Naravno, ogledala su kriva.

Kada sebe gledaju u Putinu, Srbi se vide u uveličavajućem ogledalu, što im sasvim odgovara, oni sebe i inače tako zamišljaju, kao mnogo velike. Obrnuto je s Rusima i Putinom, al šta će nesrećni, kad im niko drugi nije ostao do Srba. U svemu tome nema ni ’p’ od politike, samo gole emocije. Orden Putinu isto je što i ime ili slika Ratka Mladića na zidu, gde god, s obe strane Drine. Ako sledimo logiku s početka teksta, ako prođe ovo s odlikovanjem Putina, sledeći s ordenom biće… naravno, Ratko Mladić. Pa redom, kada se ta vrata jednom otvore, nema kraja. Čitalac se seća, ovde se odmah skače na zadnje noge kad neko kaže da Republika Srpska stoji na zločinu. Kad evo, Dodik odlikovao Putina i tako sam potvrdio to što niko ne želi da čuje. A Srbi uokolo - muk. 

(Peščanik)