Mladi u Srbiji su danas pod socijalno-ekonomskim nametima sa raznih strana ― od poslodavaca koji im uskraćuju radna prava do države koja se uglavnom pojavi kada postoji samo ako treba nešto da im uzme, rjeđe kada bi trebalo da ostvari neko pravo. Sistem u kome je toliko obespravljen i postao jeftin ljudski život svoju sirovu osnovu postavio je ratnim nasiljem da bi odgovor dobio u teškoj izolaciji i ekonomskm slomu. U tom smislu, mladi osjećaju donekle teret iz devedesetih

Razgovarao: Nikola Krstić

Marko Milosavljević je rukovodilac istraživanja i zagovaranja u Inicijativi mladih za ljudska prava u Srbiji. Njegovo dragocjeno iskustvo rada sa mladima, koji se prvi put hvataju u koštac za čeljustima mračne prošlosti, može da popuni mnoge stranice, ali postavlja se pitanje da li u Srbiji ima ko da ih čita, pošto je organizacija u kojoj radi demonizovana i pod konstatnim napadima neofašističkih snaga.

Kao neko ko ima dugogodišnju praksu, te mu je kontakt sa mladim generacijama neizbježan, na pitanje u kakvom stanju se nalazi omladina u Srbiji, kada je u pitanju njihov odnos prema ratnozločinačkoj prošlosti ove države, on je rekao: “Nažalost, u Srbiji za poslednjih nekoliko godina nije sprovedeno sveobuhvatno istraživanja o stavovima mladih o postjugoslovenskim ratovima. Naše koleginice iz Inicijative mladih za ljudska prava u Hrvatskoj su krajem 2022. izdale jedno takvo istraživanje pod nazivom ’Ratne devedesete iz perspektive mladih u Hrvatskoj’ u kome se, ilustracije radi, nalazi podatak da za ratne zločine poput Medačkog džepa, masakra u Ahmićima i torturi u logoru ’Lora’ većina ispitanika, mladih iz Hrvatske nije čula. Upravo zato smo se odlučili da uskoro, oslanjajući se na sličnu metodologiju, takvo istraživanje spovedemo u Srbiji.“

On dodaje da je “poslednje istraživanje koje je sproveo Demostat krajem 2020. o znanju opšte populacije građana Srbije o ratnim zločinima iz devedesetih, pokazuje, na primer, da polovina ispitanika smatra da su pripadnici srpskog naroda najveće žrtve ratova devedesetih“.

“Tako je i odnos mladih prema ratnoj prošlosti u Srbiji odraz negovanja desne autoritarnosti i kulture poniženja koja dolazi od vrha partijske države. Porazan je podatak koji navodi Krovna organizacija mladih iz posljednjeg izvještaja o stavovima mladih, da je najveća etnička distanca mladih u Srbiji prema pripadnicima albanskog naroda. Ovaj podatak ne iznenađuje ukoliko se u obzir uzme šovinizam prema Albancima koji predstavnici vlasti obilato koriste u javnom govoru, čak optužujući vlasti iz 2001. godine ’za izdaju Kosova’ zbog toga što su amnestirali albanske zatvorenike jer su bili osuđeni u montiranim i nepravičnim postupcima, a u zatvoru su bili izloženi sistematskom mučenju i nehumanom postupanju.

Međutim, mislim da je pogrešno ukoliko se mladima u Srbiji pripisuje da su, kako se to kaže, organski desno nastrojeni.

Hvatanje u koštac sa nasleđenom ratnom traumom koje ne bi bilo površno i ne bilo uz prisilu, uz mogućnost izbora za upoznavanje drugih može dovesti do boljih rezultata. Iz ovih razloga, Inicijativa mladih za ljudska prava već skoro dve decenije kroz programe razmena predstavlja alternativni način za obrazovanje o ratnoj prošlosti kroz znanje o ratu i upoznavanje sa vršnjacima iz zemalja u okruženju“, kaže Milosavljević za Slobodnu Bosnu.

SB: Prošlo je 23 godine od pada Miloševića, ali i 20 od ubistva premijera Zorana Đinđića. Šta oni danas simbolizuju u očima novih generacija, koje su se rodile čak i nakon tih događaja?

Ne bih se usudio da govorim u ime novih generacija ali mogu reći da ono što vidim kao problem jeste zatiranje političkog nasleđa Zorana Đinđića i predstavljanje Miloševića kao državnika od vlasti u Srbiji. To se vidi po toleranciji vlasti prema koliko glupim toliko i opasnim aktivnostima ratnih zločinaca Dragana Vasiljkovića i Vojislava Šešelja da sa najgledanijih televizija truju javnost o mogućnosti aboliranja učesnika u atentatu, Zvezdana Jovanovića i Milorada Ulemeka. Drugo, autokratski režim u Beogradu teži sebe da predstavi međunarodnoj javnosti kao izvesnog nastavljača Đinđićeve politike “Srbija u Evropi” dok su na unutrašnjem planu ― ratni zločinci poput Nikole Šainovića i Vladimira Lazarevića, kao i vedete Miloševićevog režima, poput Komrakova i Vučelića ― ljudi od ugleda.

SB: Kako Vi videte to što mladi u ovoj zemlji skoro ništa ne znaju o opsadi Sarajeva? Zbog čega je to tako?

Zato što ne postoji adekvatan obrazovni program u školskim ustanovama o ratu. Više se veruje izjavama ratnih zločinaca nego presudama za ratne zločine. Više je stranica Radovan Karadžić, iako osuđen za genocid i zločine protiv čovečnosti dobio u Večernjim Novostima u poslednje tri godine nego što je emisija na RTS bilo posvećeno žrtvama rata u BiH. Za prevenciju sledećeg ciklusa nasilja važno je osnažiti inkluzivnu i pluralnu kulturu sećanja na žrtve ratnih zločina, pa tako i na opsadu Sarajeva. Kada govorimo o opsadi Sarajeva koliko su opasne izjave Milorada Dodika u kojima poriče masakr na Markalama, isto tako je opasno suptilno poricanje Benjamine Karić kada izmišlja zašto nema potpunog spiska žrtava i imena počinilaca na spomeniku na Kazanima. U tom kontekstu, važni su poduhvati Muzeja ratnog djetinstva, UDIK―a, Centra za nenasilnu akciju (CNA) i Memorijalnog centra Potočari ― Srebrenica koje podsećaju na žrtve i slave život i tom prilikom ne glorifikuju mučeništvo.

SB: Dobro, radite dosta na tome da mlade sa svih strana regiona spajate. Vaša organizaciju radi na tome da ponovo gradi mostove koje su neke starije generacije srušile, na kakve reakcije nailazite kod mladih koji, primera radi, prvi put saznaju za genocid u Srebrenici ili pak masovna silovanja u Bosni i Hercegovini?

Mi se bavimo obrazovanjem o ratu i u tom smislu nije nam cilj da stvorimo atmosferu jednoobraznosti mišljenja već slobode izbora. Obrazovanje kao permanentni proces ne može da se završi na sedmodnevnom neformalnom programu razmene već samo donekle da se podstakne i osnaži. Reakcije su zaista raznovrsne i donekle lične tako da ih ne bih delio ovom prilikom. Ono što je zaista vredno ostaje nakon naših programa razmene su strast prema znanju i veze između ljudi, a koje idu preko uobičajeno postalvjenih klasnih ili etničkih granica.

SB: Možete li ukratko da objasnite sa kakvim pristupom objašnjavate mladima šta se to činilo u njihovo ime?

Ne zastupam tezu o tome da postoje “zločini činjeni u naše ime” jer mislim da ukoliko se saglasimo sa tim onda smo pristali na granice mišljenja koju uspotavljaju zločinci. Te granice nas zamrzavaju tako da smo svedeni na svoja “etnička” ili “verska” polja ili dvorišta iz čega lako proističe odbrana “naših žrtava i heroja”. Ta esencijalizacija zločina i žrtava, iz koje onda proističu mnogi nesporazumi oko procesa suočavanja sa ratnom prošlošću, zahteva jednu širu društvenu debatu.

SB: A osjećaju li mladi teret iz devedesetih?

Mladi u Srbiji su danas pod socijalno-ekonomskim nametima sa raznih strana ― od poslodavaca koji im uskraćuju radna prava do države koja se uglavnom pojavi kada postoji samo ako treba nešto da im uzme, ređe kada bi trebalo da ostvari neko pravo. Sistem u kome je toliko obespravljen i postao jeftin ljudski život svoju sirovu osnovu postavio je ratnim nasiljem da bi odgovor dobio u teškoj izolaciji i ekonomskm slomu. U tom smislu, mladi osećaju donekle teret iz devedesetih.

SB: Kada smo kod toga, prije 30 godina su iste političke figure bile na sceni, kada su i naši roditelji bili mladi, kao i danas. Na koji način možemo da se izbavimo iz tog začaranog kruga ništavila u koji smo kolektivno upali?

Taj začarani krug se razbija novom politikom koja će naći svoje utemljenje van klepotkratskih šema i jasnim otklonom od bilo kog nacionalizma. Tu politiku bi trebalo da vode političke partije, a ne organizacije civilnog društva. Međutim, umesto pred istražnim organima Svetozar Andrić, član SNS-a, osnivač logora Sušica je u fotelji člana gradskog veća grada Beograda. Zato je danas još važnije da postoji sećanje na one koji su pre 30 godina vrednovali ljudski život i pokazali humanost, kao Tomo Buzov, čija spomen ploča je skinuta nedavno na Novom Beogradu.

SB: Koliko smo u stvari daleko od pravog i istinskog pomirenja u regionu?

Ne postoji model pravog i istinskog pomirenja, tako da smo jako daleko. Ono je uvek konteksutalno, lokalno uslovljeno i od nas zavisi da li ćemo prvo upostaviti merila i željene rezultate u jednom kompleksnom procesu kao što je suočavanje sa ratnom prošlošću. Osnova pomirenja u regionu je da postoji što više komunikacije i raspave unutar i među društvima, a koje će biti prožeto znanjem i demokratskim ustanovama koje će sačuvati mir.

300 murala u slavu ratnog zločinca

U zemlji u kojoj se godinama oteže suđenje za najmasovnije strijeljanje u Kravici, u okviru genocida u istočnoj BiH, a u kojoj policajci na rođendanskoj proslavi prizivaju “novu Srebrenicu” pa ostanu nekažnjeni, a Milorad Vučelić može da dijeli knjige Stefana Karganovića i servira laži o Srebrenici pacijentima od kovida moguće je da Mladić bude “spasilac srpskog naroda u BiH”, kako ga predstavlja gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić. Inicijativa mladih za ljudska prava ne pristaje na to i zato i dalje zagovaramo od lokalnih vlasti opština po Srbiji da uklone, koliko smo do sada mapirali, preko 300 murala i grafita posvećenih ovom ratnom zločincu.