Piše: Svetlana CENIĆ (Oslobođenje)

Od drveta ne vidiš šumu ili od trojke ne vidiš Dodika i Čovića. Na isto mu ga dođe, jer pored toliko autogolova, kakve veze ima kakvi su igrači Milorad i Dragan?! Kažem ovo opet rizikujući da budem proglašena navijačem SDA, što bi već bilo krajnje komično. Eto nama još sastanaka Komisije za izbor i imenovanje, eto nove zgrade za Upravu za indirektno oporezivanje od tričavih 70 miliona, a sve razmahujući evropskim reketom. Još samo da namaknu nedostajućih 550 miliona u budžet Republike Srpske i evo države dece cveća.

Samo nisam razumela kakve su planove za deeskalaciju doneli, jer kažu da ih ima tri. Šta je ko zacrtao svojim deeskalatorskim planom, ne videsmo, a dobro bi bilo znati u čemu se razlikuju ako imamo popunu Ustavnog suda BiH i, kako reče Dodik: “Izlazimo iz perioda velike galame i imamo dogovor”. Neki su komentarisli da je stav trojke bio tvrd, pa sam se zapitala kakav li je tek mek.

Ma, samo neka je evropski. Šta god će to značiti kad zakoni dođu u Predstavnički dom. Valja razgovarati, podvlače. Tačno. Samo uvek moram da ih podsetim da se svako društvo temelji na tri stuba: javni sektor, civilno društvo i poslovni sektor. Svako! Tako je i tih 70 miliona za zgradu UIO nečije, neko ih je zaradio. Nisu ih doneli sa sobom iz porodičnog nasleđa. I šta uopšte ima da misle građani o svemu ovome?! Nije njihovo da misle. Njihovo je samo da glasaju i slušaju kako im se govori da pojma nemaju. Ne znam kako vi, ali ja sam nešto u životu čitala i učila, pa mi smeta taj nipodoštavajući stav. A i imam previše godina da bih uvek isti film gledala i da me svaki put ubeđuju kako će kraj biti drugačiji. Gotovo u stilu Alana Forda zvuči kad kažeš da ne možeš da promeniš stvari ako ih ne promeniš. Smešno zvuči, ali tako je. Ne možeš promeniti stvari partijskim postavljenjima, podelama funkcija, ignorisanjem svakog ko nije u tvojoj partiji ili koaliciji, forsiranjem nekvalifikovanih i nekompetentnih zarad partijske popune isključivo svojim kadrovima, ignorisanjem zakona i procedura, zanemarivanjem onoga od čega treba da se živi i danas i sutra... I da ne nabrajam. Dugačka lista, a malo prostora. Sve nabrojano smo gledali i rečeno nam je da će sada biti drugačije. A nije. Jesmo li džaba krečili, vrlo brzo će biti jasno.

Gledajući i čitajući kako Evropa razmišlja, sve se više pominje promena paradigme, odnosno temeljno pomeranje načina mišljenja i življenja. Mi ili nismo Evropa ili verujemo da se to na nas ne odnosi. Kako ko dođe na vlast (neki nikada ni ne silaze sa vlasti), razmišlja u stilu samo još ovaj put dok sam ja vlast. I tako unedogled. Dok Evropa kašlje i pati od groznice, mi ni na metastaze ne reagujemo. Recimo, na sve ubrzaniji odlazak ljudi. Bojim se da nam tu najviše ne zaškripi evropski projekat. Ako već nije na siromaštvu. No o tome koalicija nije razgovarala. Niti će. A ni o tome kako će i novinari iz Federacije BiH krivično odgovarati za klevetu ako pomenu bilo koga iz vlasti Republike Srpske ili njihovih porodica. Odnosi se i na Javni servis, naravno. Ili je to potpuno irelevantno za taj evropski zamah? Uzgred pominjem, nije da očekujem bilo šta.

Ne očekujem ni bilo kakvu vrstu pobune na sve to. Što je najgore, sve je manje glasova u javnosti koji pitaju zašto, kako i kuda. Ili su kupljeni nekom pozicijom, ili se umorili, ili ih ućutkali na brutalniji način. Mrmori se i dalje na društvenim mrežama sa odavno uhodnim sistemom ili si za nas ili za njih. Za njih je uvek rezervisano sve najgore, za nas samo odobravanje. Do savršenstva smo tu podelu doveli.

I podsetim se na Borisa Grebenščikova, koji je važio za Boba Dylana umirućeg Sovjetskog saveza. Pevao je:

Sinovi dana šutnje.

Gledaju filmove drugih.

Igraju uloge drugih.

Kucaju na vrata drugih.

Molim, dajte mi malo vode.

Sinovima dana šutnje.

Hoće li ostati iko da doda malo vode?