Popularni srbijanski pisac Stefan Simić nedavno je boravio u Sarajevu, a tim povodom podijelio je svoje utiske o sarajevskoj kulturnoj i estradnoj sceni danas.

- Sinoć mi je nekoliko ljudi iz Sarajeva napisalo: “Izvini, došli bismo na tvoj nastup, ali već smo ranije kupili karte za film i koncert Ace Lukasa, u Skenderiji.”

Naravno, nisam odgovorio. Ako oni ne znaju da Lukas peva na Vučićevim političkim skupovima i proslavama, koji je izjavio 100 muslimana za jednog Srbina, ne bih da ih podsećam. O učestvovanju u Pink mašineriji balkanskog zaglupljivanja i da ne pričam.

O promociji raznoraznih supstanci takođe. O drugovanju sa Arkanovom udovicom, koji nije po Bosni sadio ljubičice i cveće, nego sa svojim paravojnim formacijama radio nešto drugo.

Reći ću samo ovo – Sarajevo treba da bude otvoreno za sve, ali ne i za svakoga. U Skenderiji je nekada pevalo ono najbolje sto je Jugoslavija dala - Đorđe Balašević, Oliver Dragojević, Davorin Popović, Kemal Monteno... Sada se gleda “Pokidan”, film o “genijalnom” životu Ace Lukasa, promoviše knjiga, i posle on, sav “pokidan”, peva. Danas Vučiću, sutra Sarajlijama – napisao je između ostalog Simić.

- Naravno, neki svet kome se obraćam to ne zanima, a treba da ih zanima. Treba da znaju čemu i kome širom otvaraju vrata svoje kultne dvorane. Gde je Bosna postala prvak evrope u košarci sa Mirzom Delibašićem, gde su bile održane jedine Olimpijske igre na ovim prostorima, gde su se opraštali Indeksi, gde je bezbroj puta nastupilo Bijelo dugme iz najboljih dana, gde je Balašević bio prvi, sa one strane, koji je prešao, i došao, i održao antiratne koncerte, u čast mira, dok su svi plakali.

Došli smo do toga da im “pokidani” izjavljuje ljubav (tako mu se zove film koji je sinoć promovisao), promoviše sebe kao nekakvo kulturno dobro, uz knjigu, film i concert. Aca Lukas i knjiga? Aca Lukas i film? E moje Sarajevo, zar si izgubilo svaki kriterijum? – pita Stefan Simić.