Piše: Ljubodrag Stojadinović

Fenomen dvojništva sa samim sobom A. Vučić razrešava u novom predizbornom spotu. On, Aleksandar je u dvoru i navodno se bavi svojim poslom. Ali u tom prostoru se pojavljuje silueta prilično slična originalu, mada sablasno bleda i njih dvojica zajedno rešavaju večnu nedoumicu dvojništva: ko je od njih taj jedan? Gost je inače poznat na društvenim mrežama kao imitator ("dnevna doza predsednika"). Na kraju spota saznajemo to što je bilo poznato odmah, original kaže drugom sebi: „Ništa nemoj da potpisuješ.“ i to bi morala da bude lozinka hrabrog nepristajanja. Ali, čemu onda spot i šta on zapravo znači?

Kako god se rasplela drama sa dvojnicima - a epilog je skoro uvek tragičan - u tome je neizbežan Dostojevski sa svojim junakom Goljatkinom (Dvojnik, 1846). Goljatkina proganja njegov alter ego, fizički potpuno identičan, ali sa osobinama koje svakako vode zastrašujućem raspletu u sukobu tako nepodnošljivog dvojstva.

Misli se da je taj kratak roman u stvari priča o šizofreniji, o sjedinjavanju i rascepu jedne te iste ličnosti definitivno raspolućene psihozama i literarno neobjašnjive. Sličnu je temu imao je Živojin Pavlović u romanu Kain i Avelj iz 1971. godine, ali i britanski reditelj Ričard Ajoadi u svojoj filmskoj drami (The Double) iz 2013.

Malo je verovatno da je A. Vučić u spotu ciljano išao za svojim rascepima koji su svakako i brojni i bolni. On jeste literarni junak za prošla ali i dolazeća vremena, ali i predmetna tema za rasprave o složenim putevima ljudske duše. Videli smo ga mnogo puta kako gubi kontrolu nad sobom bez ideje kako da je ponovo uspostavi.

Moguće je da su takvi ispadi samo dobro uvežbane predstave, ali ta hipoteza pada pred saznanjem da je čovek o kome govorimo lišen bilo kakvog smisla za humor. I njegova gluma je loša i neprijatna, tako da je teško dokučiti da li A. Vučić kontroliše javni prostor, ili su neke više sile preuzele komandu nad njim, pa ga po svojoj volji pokazuju u svim mogućim verzijama.

On je opsednut herojskom predstavom o sebi i želi da svi budu uvereni u to. Izgleda kao da veruje da su uvereni, iako ga razjedaju neprestane sumnje. Njegova ideja kako mora da pobedi Žaklinu Tatalović u javnom obračunu, morala bi da ga vodi do saznanja o nemoći i o nemoći da to razume. Novinarka je našla ključ za izazivanje burnih erupcija, koje u konačnom epilogu ostavljaju utisak o poraznoj defanzivi. U izrazito neprijateljskom okruženju, ona svoja pitanja postavlja uporno i hladnokrvno, tražeći odgovor. To je najteži zadatak za njega: on ima sve osim odgovora. I tu nastaje rascep na Goljatkina koji bi da bude državnik, i njegovog neuračunljivog dvojnika koji ga u tome ometa prostačkim divljanjem.

Javna slika o njemu je groteskna i porazna. Ono što jeste moralo bi da izazove strah, ako je to istinit prizor koji smo konačno razumeli. Simbioza ta dva dela nečega što levitira nad nama, jeste neobjašnjivo jedinstvo predstave o sebi i neizbežne implozije u susretu sa ništavnošću.

Kako je onda neko takav mogao da postane neupitni vođa za mase koje se mogu smatrati medijski dresiranim? Upravo zbog toga. U poređenju sa njim oni vide svoju priliku da pod njegovom senkom budu nešto bolje, prezirući ga iz dna duše kao što on prezire njih.

On je razapet između pritisaka i pristajanja, između nemoći i obećanja. Ne izlazi na kraj sa svojom surovošću čak ni pred ciničnim marketinškim altruizmom (razbacivanje tuđim novcem, na primer). Naglo gubljenje takta, sipanje uvreda i nipodaštavanje svega što nije on sam, jeste cepanje onoga što vidimo: na državnika i neubedljivog nasilnika iz prošlosti. U tom razdvajanju i ponovnom sklapanju, tobožnji državnik ostaje samo nasilnik.

Sve što proizvodi lična vlast kao apsolut, jesu vrednosni rascep i spontana socijalna šizofrenija. Rascep u društvu na njegove i one koji nisu, samo je zamajac građanskih konflikata kojih nije dostojan onaj što ih proizvodi. On ni po čemu ne zaslužuje da se njime toliko bavimo. A ipak je tema i sve druge teme su digresije te osnovne tragedije u kojoj živimo i odakle nema vidika. Tema je u stvari, kako vidimo tu ništavnost kao silu nad nama, i ko smo onda mi?

Mi to izgleda još ne znamo. Iz vizure onoga koji planira da nas ponovo pobedi i dopiše sebe u inventar čudaka koji su neobjašnjivo dugo vladali, građanstvo je roba koja može da se beskrajno rabi i jeftino pazari. U podmićivanju je njegovo jedinstvo rascepa: istoga dana rasuo je novac na babe, dede i unuke, probajući da kupi ono što je prošlo i decu koja dolaze.

Njegov dvojnik u spotu, kao sablast sa ovlašćenjima, dobija nalog od originala da ništa ne potpisuje.

I tu postoje najmanje njih dvojica: jedan koji zaista pristaje i drugi koji se tobož opire.

Do izbora je ostalo 16 dana. Dijagnoza se ispisuje plajvazom.

(Peščanik)