Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Ramazan kakav se ne pamti. Preti izraelska invazija na Rafu, proširenje konflikta sa libanskim Hezbollasima, moguć ustanak na Zapadnoj obali i neredi kod jerusalimske džamije Al-Aqsa.

Rat u Gazi ušao je u peti mesec sa slabim izgledima da će se brutalna bombardovanja zaustaviti, a Izrael je u međuvremenu u svoj strateški arsenal uveo kampanju masovnog izgladnjivanja: ugrožen je svaki četvrti od 2,3 miliona stanovnika palestinske enklave. To nije glad izazvana sušom, lošim žetvama, klimatskim šokovima ili zato što bogati svet nije obraćao pažnju. Ova humanitarna katastrofa mogla je da bude sprečena, ali izraelske vlasti sramno blokiraju dopremu hrane, vode, lekova i goriva.

Dok kairski pregovori o mogućem primirju ne deluju ohrabrujuće, barem do poslednjeg trenutka, Sjedinjene Države i Evropska unija su pod pritiskom svetske javnosti odlučile da probiju blokadu Izraela.

Zapadni saveznici Izraela humanitarnu krizu takođe koriste kao strateško, diplomatsko oružje - ali da bi popravili sopstveni imidž i da bi se u granicama dozvoljenog distancirali od Izraela čiji je premijer Benjamin Netanyahu odabrao da se konfrontira sa čitavim svetom nanoseći ogromne štete zemlji koja ponosno ističe da je jedina demokratija Bliskog istoka.

Predsednik Joe Biden se nadao da će u govoru o stanju Unije moći da najavi primirje i dogovor o razmeni talaca, ali Netanyahu mu je ponovo pomrsio konce trošeći kredite koje ima u Washingtonu. Jasno je da Izraelac odbijanjem prekida vatre za ramazan sve više nervira šefa Bele kuće jer nastavak “bezrezervne pomoći” i neobuzdana tolerancija smanjuju njegove šanse uoči izbora u novembru.

Svet od SAD-a očekuje humanitarni angažman, više od 40 odsto Amerikanaca smatra da Izrael u Gazi koristi prekomernu silu, pa Biden zaoštrava retoriku: “Liderstvu Izraela kažem: humanitarna pomoć ne može da bude od sekundarnog značaja ili čip u pregovorima. Zaštita i spasavanje nedužnih života moraju da budu prioritet”.

Potom je najavio izgradnju provizorne luke u gradu Gaza, čime bi se uspostavila veza koja zaobilazi Egipat i Izrael. Iako je prvi američki brod sa pomoći krenuo, a dotur hrane se šalje iz vazduha, obimnija pomoć bi trebalo da počne da stiže za nekoliko nedelja.

Evropska komisija takođe planira skoro otvaranje pomorskog koridora od Kipra do Pojasa Gaze. Većina evropskih zemalja, posebno Nemačka, apsolutno su se stavile na stranu Izraela posle Hamasovog masakra civila 7. oktobra prošle godine. Ali, Netanyahuov oslonac na brutalnu silu koja je odnela više od 31.000 života, mahom civila, okretao je simpatije javnosti prema Palestincima.

Prvi signal da bi nekritička podrška Izraelu konačno počela da se menja sadržan je u jednom dokumentu koji je prošao relativno neopaženo. Reč je o nonpaperu o izraelsko-palestinskom sukobu koji je Služba sa spoljne poslove EU (EEAS) podelila zemljama članicama i koji služi kao osnov za debatu unutar evropskih institucija.

Dokument predlaže konkretne političke korake kako bi se obnovio bliskoistočni mirovni proces zamrznut već čitavu deceniju. Cilj nije analiza Hamasovog napada ni izraelskog uzvratnog udara, već razmatranje suštine konflikta koji vraća u vremena izraelske okupacije palestinske zemlje posle junskog rata 1967.

Krajem januara, 26 od 27 članica EU - Mađarska je ostala usamljena - zahtevalo je humanitarno primirje u Gazi i tražilo da Izrael odustane od napada na Rafu. Zašto je Budimpešta blokirala sankcije EU prema militantnim jevrejskim kolonizatorima Zapadne obale, zna samo premijer Viktor Orban. Čak su i SAD, što je nova potvrda da se nešto menja, zavele sankcije jevrejskim pojedincima sa Zapadne obale koje smatraju odgovornim za nasilje.

Činjenica da je dokument EEAS-a nastao u vreme kada Evropskom komisijom upravlja Ursula von der Leyen, smatra se gotovo čudom. Predsednica EK-a je četiri meseca uporno ponavljala mantru da Izrael ima pravo na samoodbranu - što niko ne osporava - ali nije pokazala ni trunku empatije prema palestinskim žrtvama. Ponekad bi apelovala na to da se Izrael drži “proporcionalnog odgovora”, ali nikada nije izustila reč “primirje”.

Nonpaper je napisan u drugačijem duhu. Njegov paragraf 11 kaže: “Kada se jednom kompletira, mirovni plan treba predstaviti stranama u konfliktu. Na njima će biti da pregovaraju finalni tekst. Kako bi podržale pregovore, države kontributori i međunarodne organizacije treba da na toj tački u sporazumu odrede konsekvence...”

Evropska unija je u prošlosti sankcionisala Palestince, ali nikada nije razmatrala takvu mogućnost prema Izraelu. Da li je ovo nagoveštaj početka kraja decenijama duge nekažnjivosti Izraela koji se na status zaštićenosti navikao zahvaljujući vetu koji su SAD redovno ulagale na sednicama Saveta bezbednosti UN-a?

Odredba da jedna ili obe strane povuku konsekvence ukoliko mirovni plan miniraju je suštinska novina u pristupu i trebalo bi da utiče i na rad Kontakt-grupe (SAD, UN, EU i Rusija) koja je početkom 2000-ih dala nacrt tzv. mape puta - koji je završio u ćorsokaku. Izrael je imao čak 15 primedbi sa jasnom namerom da plan obesmisli a da pritom ne bude kažnjen za opstrukciju.

Angažman Evropljana i međunarodnih organizacija unosi još jednu važnu promenu: mirovni progovori prestali bi da budu američki monopol pošto je procena da SAD, po viđenju većine Arapa, zbog svoje naklonosti Izraelu nisu pošten broker. Uključivanje EU i drugih subjekata ponudilo bi čvršće garancije sporazumu.

To bi značilo radikalan zaokret od prakse poslednjih decenija kada je mirovnim procesom upravljala Amerika i kada se on zasnivao na izraelskim idejama koje su prosleđivane Washingtonu, gde bi se pisao nacrt sporazuma i potom predstavljao Palestincima kao američki plan. Palestinci su znali da se radi o američko-izraelskoj igri, ali kada god bi protestovali, američke administracije bi ih optuživale da propuštaju priliku za mir.

Šef evropske diplomatije Josep Borrell je poslednjih nedelja u nekoliko navrata kritikovao izjave premijera Netanyahua čija je stara namera da dodatno podeli Palestince, potkopa autoritet palestinske vlasti predsednika Mahmouda Abbasa sa Zapadne obale i pokaže da Izrael nema partnera za pregovore.

Da se nešto menja u odnosu Zapada prema Izraelu, moglo je da se nasluti i iz izjave britanskog sekretara za spoljnu politiku Davida Camerona, koji je rekao da London razmatra mogućnost formalnog priznavanja palestinske države. On je takvu opciju stavio u kontekst “nepovratnog napredovanja” prema rešenju konflikta po formuli dve države, ali je zanimljivo da bi Britanija bila pripravna da prizna Državu Palestinu i pre nego što se postigne takav dogovor.

Bio bi to ozbiljan šamar Izraelu i znak posvećenosti Palestincima. Da li je Cameron svoju izjavu usaglasio sa Belom kućom, nije poznato. Verovatno jeste, pošto i Bidenova administracija u poslednje vreme aktuelizuje scenarij dve države.

Da je Zapadu bilo potrebno da strada više od 31.000 Palestinaca da bi reagovao je sramno, ali ostaje nada da su sada na pravom kursu. Izrael gubi propagandni rat. Netanyahu sve više ostaje na sprudu. Obećao je da će “uništiti” Hamas, a pre će biti da će uništiti sopstvenu političku karijeru.