Piše: Boško Jakšić (Oslobođenje)

Vest koja je stigla iz Bruxellesa je dobra, ali nedovoljno dobra ukoliko napredovanje Bosne i Hercegovine prema Evropskoj uniji bude prepušteno zombi-patriotama koji zemlju tri decenije drže u okovima rivalskih nacionalizama.

To što su lideri EU na sednici Evropskog saveta doneli odluku da se sa BiH, posle osam godina od aplikacije za članstvo i 16 meseci od dobijanja statusa kandidata, otvore pregovori o pristupanju, što je poslednji korak ka punopravnom članstvu, jeste nagrada za “impresivan napredak” ostvaren usvajanjem nekoliko zakona iz 14 prioriteta koje je Evropska komisija definisala još 2018.

Pohvalno je to što je u proteklih nešto više od godinu urađeno više nego u poslednjih deset godina, ali to je tek početak ozbiljnih izazova kako bi se ostvarile želje više od 70 odsto građana BiH. Svako samozavaravanje, kome su lideri skloni, opasno je. Racionalno razmišljanje navodi na zaključak da je otvaranje pristupnih pregovora ipak više rezultat geopolitičkih okolnosti nego istinskih bh. reformi, posebno ustavnih, sudskih i izbornih.

Rat u Ukrajini razdrmao je evropsku birokratsku učmalost oko proširenja Unije. Traži se jedinstven kontinentalni front protiv Putinove agresije. U Bruxellesu su ostavili po strani kopenhaške kriterijume i, vođeni političkim motivima kao svojevremeno sa Bugarskom i Rumunijom, ubrzali postupak za članstvo Ukrajini, Gruziji i Moldaviji.

Bosna je, da se ne lažemo, kolateralna dobit ovog paketa, ali čuvajte se Danajaca kad poklone donose!

Pošto su pokazali solidarnost u teškim vremenima, Evropljani sada mogu da čekaju. Kao sa Turskom koja je davne 1995. postala službeni kandidat za pristupanje. Bila bi velika greška smatrati da je pola posla završeno.

Nije vreme za uspavanku na lovorikama kojima su lokalni lideri požurili da se okite. BiH mora što pre da pokuša da reformiše svoju politiku koja određuje sve ostalo. A ta politika počiva na kancerogenom trojstvu nacionalizama: bošnjačkom, srpskom i hrvatskom. Etnički lideri smatraju da im je ključni posao da na sve načine mobilišu patriotizam i tako sebe predstave kao spasioce svojih naroda.

Budući da su neinventivni, a moguće i nespremni za demokratske reforme, olako skliznu u šovinizam koji se bavi otvaranjem sarkofaga istorije. Zazirem od tih ukletih trgovaca identitetskim obeležjima koji posluju po regionu čiji je imunitet ranjiv, i pitam se može li BiH da funkcioniše bez nacionalista koji su je uveli u rat, a i danas iscrtavaju oštre linije međuetničkih podela?

Dokle će ljude da drže u uverenju da samo kroz nacionalizam potvrđuju sopstveni identitet? Slave se samo plemenski totemi. Zašto demokratski identitet ne bi bio barem toliko važan? Dokle će kritika nacionalizma i dalje da se doživljava kao izdaja?

Nekritički pristup političkim, ekonomskim, socijalnim, kulturnim ili sportskim zbivanjima nije patriotizam, već upravo suprotno – njegov surogat. Slavni američki senator William Fulbright je napisao: “Kritikovati sopstvenu zemlju predstavlja uslugu i kompliment. Usluga je, jer zemlja može da pokuša da bude bolja nego što jeste. Kritika je, ukratko, više od prava. Ona je patriotski čin – viši oblik patriotizma”.

Ko bi to mogao da pokuša da zemlja bude bolja nego što jeste?

Isključivo političari-političari, a ne političari-nacionalisti. Prvi promocijom svojih programa, bilo da su sa levice, desnice ili centra, pridobijaju sledbenike i van granica etno-verskih entiteta. Deluju kao fuzija. Drugi hermetizuju omraze. Deluju kao fisija.

Banjaluci je posle Vladimira Putina najnoviji uzor nacionalistička Mađarska Viktora Orbana. Mnogi u Sarajevu se dive nacionalizmu Recepa Tayypa Erdogana u Turskoj. Onima u Mostaru dovoljan je Zagreb. Takva copy/paste matrica učinila je da je čitava BiH zarobljena država. Nefunkcionalna kako se često kaže. Svakako da tome doprinosi mamutska administracija, ali ne zaboravimo da iza svega stoje nacionalne podele i interesi.

Zato ideja građanske Bosne uliva optimizam i baš zbog toga je nacionalisti anatemišu. Kako su Bošnjaci tome najbliži, mogli bi prvi da hrabro krenu u ovaj politički eksperiment. Da povuku nogu i pokažu da Federacija može da funkcioniše bez nacionalista na vodećim pozicijama.

Iako se promene neće dogoditi same od sebe, Milorad Dodik i Dragan Čović bi sve više ostajali na sprudu a smanjivao bi se broj onih koji bi im bacili pojas za spašavanje.

Ako Srbija na putu ka EU ima postsecesionistički problem Kosova, Bosna je suočena sa predsecesionističkom pretnjom Srpske, ali ostavite Dodika da nastavi da se divi Putinu i Noćnim vukovima. On već dovoljno štrči pa je zaradio američke sankcije.

Ako građani Srpske žele da nastave da žive u ruskoj guberniji, neka ih. Ne bi to drugo trajalo. Treba im samo ponuditi da vide kako u neposrednom susedstvu nastaje demokratski poredak u kome ljudi slobodno dišu i žive sve prosperitetnije. Halo efekat odradiće ostalo.

Kao i u Herceg-Bosni.

Da citiram kolumnistu Oslobođenja Đorđa Krajišnika: “Krize vlasti, korumpirane političke elite koje su po svim linijama premrežile našu društveno-političku stvarnost, partitokratske hobotnice u sprezi sa korupcijskim sistemima, retorika nacionalističke isključivosti i negiranja svih onih kulturoloških spojnica koje ovdašnje narode povezuju i upućuju jedne na druge, sve to predstavlja bolne rane koje će morati biti zacijeljene i prevaziđene. I to tako da njihova promjena ni na koji način ne smije biti kozmetička, nego temeljna i suštinska”.

Dok se čeka da EU usvoji pregovarački okvir, neka uz obale Miljacke, Neretve i Vrbasa počne da cveta sto cvetova. Obojenih politički, ne nacionalistički. Bili bi to pravi buketi koje treba darivati demokratiji.