Piše: Boško JAKŠIĆ (Oslobođenje)

Vasceli srpski narod sutra će čuti zašto treba da bude ponosan na svoje svetovne i duhovne vođe, Titane borbe protiv sila zla i tame koje paklenim zaverama pokušavaju da obeščaste Srbe i spreče Srbiju da iz Zlatnog doba izađe još jača, razvijenija i snažnija.

Svesrpski sabor Srbije i Republike Srpske u Beogradu biće prilika da Aleksandar Vučić, Milorad Dodik, patrijarh Porfirije i srpske vođe iz bližeg ili daljeg rasejanja potvrde jedinstvo srpskog naroda, a Sabor je od Uskrsa pomeren kako bi njegova centralna tema bila Rezolucija UN-a o Srebrenici koja 11. juli proglašava za Međunarodni dan sećanja na leto 1995. kada je vojska Republike Srpske u rudarskom mestašcu na istoku Bosne pobila 8.000 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i mladića. Međunarodni sud u Haagu je zaključio da je to bio genocid.

Ne pominjući nigde genocid, koji lider RS-a naziva “izmišljotinom”, svesrpski prvaci uporno su tvrdili, i nastavljaju da tvrde, da je Rezolucija podmukao način da se srpski narod dugoročno moralno diskvalifikuje tako što bi se proglasio za genocidan, a RS za genocidnu tvorevinu koju treba ukinuti.

Zloslutni plan, čija bi dugoročna radijacija kontaminirala budućnost srpskog naroda za duga vremena, svakako bi zasluživao najaktivniji mogući otpor, ali ima jedan problem: Rezolucija nigde ne pominje ni Srbiju, ni RS, ni srpski narod i posebno ističe da odgovornost ne može da bude kolektivna, već je individualna.

Rezolucija je izglasana pa su predlagači mogli da budu zadovoljni što je prošla, dok su protivnici bili još zadovoljniji pošto od 193 članice UN-a Rezoluciju - manjinski “protiv”, većinski “uzdržano” - nije podržalo 109 zemalja, iako ni jedna nije osporila genocid.

Vučićeva diplomatska mašinerija, koja je po svetu kapitalisala na titovskom legatu nesvrstanih, a u uslovima vanrednog stanja brujala po zemlji, procenjuje, ne bez razloga, da je ostvarila “gotovo nemoguć rezultat”. “Bitka koja je podelila čovečanstvo” - u ratu koji je vlast izmislila zbog optužbi koje ne postoje. Vučić je postao “lider slobodnog sveta”, grmi jedan od njegovih pretorijanaca. Niko nije pobednik, realno zaključuje predsednik koji je pre toga, patetično ali nerealno, tvrdio da je u New Yorku završio karijeru. “Mnoge mi stvari neće oprostiti, ovo je bio ekser u sanduk.”

Rezolucija je izglasana i šta bi? Da li su Srbi posle usvajanja dokumenta Generalne skupštine dobili žig genocidnog naroda? Nisu. Da li je neko tražio ukidanje RS-a? Nije. Da li je Vučić uklonjen sa političke scene? Nije. Zašto onda prekodrinski tandem i dalje huči o zaveri i “amoralnoj” Rezoluciji, kako je molebanski nazvao patrijarh stavljajući Srpsku pravoslavnu crkvu otvoreno u službu dnevne politike?

Vučić je alergičan da mu neko drugi kaže šta bi trebalo da radi, pa zaboravlja na diplomatsku etikeciju i bespotrebno vređa svakog ko mu se zbog nečega namesti: kolektivni Zapad, Slovence, Crnogorce, Makedonce, Bošnjake. Kosovske Albance i Hrvate ne bi da propusti. Zašto se nastavlja nezapamćena svađa sa Nemcima koje koalicioni partner drsko naziva genetski genocidnom nacijom? To što je predsednik otvorio fabriku u Čačku podignutu uz nemačke investicije neće poravnati štetu.

Zašto je anatemisana Vlada u Podgorici čiji je podnet i prihvaćen amandman imao za cilj da razjasni da nema kolektivne krivice Srba za Srebrenicu? Svako razuman bi to protumačio kao gest dobre volje da se precizira odgovornost i otkloni svaka mogućnost manipulacije kolektivnom krivicom. Zašto su nagrđeni Severna Makedonija ili Bugarska, a najednom promovisana “karipska braća”?

Osmišljeno se širi atmosfera straha, stvara se tenzija koja i nama i drugima otežava život. Iz potrebe ličnog samodokazivanja, srpskom narodu biće upućena poruka: valjda znate šta vam je činiti, okupiti se u teškim vremenima oko hrabrog i pravednog vođe koji je spreman da se inadžijskom politikom uz vetar suprotstavi (gotovo) svima. Teško je vreme, čućemo sutra, a takvo vreme ne samo da zahteva čvrsto jedinstvo srpskog sveta već i jakog vođu koji jedini zna da Srbe provede kroz Scile i Haribde uzburkanog mora.

Vučić je izučio gazimestanska okupljanja. Dodik je na beogradskom teferiču nov. Nekada se suprotstavljao Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, ali je izračunao da je nacionalizam najbolji terenac za osvajanje vlasti i novca, pa je napravio salto mortale. Danas rado sluša Baju malog Knindžu: “Moj je tata zločinac iz rata, moj je tajo po Bosni osvaj’o. Vi se potrudite, pa ga osudite.”

Eto prilike da Dodik sutra još jednom poruči da “živi za to da jednog dana Republika Srpska i Srbija budu jedno, kao što je jedan srpski narod”, kako je to nedavno poručio na krajiškom svesrpskom saboru Krušedolska zvona 2024. na Fruškoj gori.

Vučić će bez komentara slušati kako lider RS-a ponavlja da je Rezolucija označila “kraj BiH” u kojoj je položaj Srba “nesnošljiv” i da je vreme za “mirno razdruživanje” - što je eufemizam separatizma prekrivenog plaštom ambicija pijemontizma. Može Dodik da nastavi da peva da je “jači od sudbine”, ali nema ništa od “mirnog razlaza”. Proglašenje nezavisnosti RS-a bio bi casus belli Zapadnog Balkana. Evropa i svet to neće dopustiti i da nema ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku. Možda bi se i Vladimir Putin ustezao da prizna Dodikovu tvorevinu, a Vučić bi mnogo rizikovao ako Srbija ostane usamljena poput Turske koja je jedina priznala samozvanu Republiku Severni Kipar.

Svesrpski sabor zamišljen je kao manifestacija srpskog jedinstva, nečega za čim Srbi vekovima vape preko svog ocila, ali Saboru će prisustvovati onaj deo naroda koji je prethodno stranački pažljivo trimovan, a potom ukrcan u autobuse. Ovo je skup SNS-a i Dodikovih socijaldemokrata iz SNSD-a.

Da li je Sabor prilika za jačanje identiteta ili stvaranje novog? Pre Drugog svetskog rata postojali su Srbi katoličke, muhamedanske ili Mojsijeve vere. Onda je sabornost počela da se rastače, pa danas SPC potmulo širi tezu da Srbin ne može da bude neko ko nije pravoslavac. Jevanđeosko nazadovanje!

Kakvi će biti efekti Sabora posle Rezolucije o Srebrenici koja je ponovo unela zlu krv u region? Loši. Zamislimo samo šta bi ova vlast rekla da se održava veliki sabor koji okuplja Albance iz Albanije, Crne Gore, Grčke, sa Kosova, iz Severne Makedonije, Srbije ili Švajcarske?

Ko je Srbiju doveo u poziciju da je teško? Kako je zemlja koja je pre dve i po decenije bila miljenik demokratskog sveta i primer za ugled susedima dogurala dotle da je pritiskaju i kritikuju? Čija je odgovornost što Srbija ima veoma ili umereno loše odnose sa svim susedima - sem Mađarske sa kojom je spaja personalizovana bliskost dvojice nacional-populističkih autoritaraca.

Takva politika gura Srbiju u izolaciju ili ka autokratskom Istoku. Sabor će umesto integrisanja Srbije u region i Evropu doprineti opasnom procesu usamljivanja. Ovde bi vlast morala da se sabere pre nego što donosi takve političke odluke, a Sabor svakako nije mesto za racionalno prosuđivanje. Ako je svesrpski sabor putokaz za budućnost, onda će Srbija još dugo morati da taljiga izlokanim makadamskim putem.