Piše: Slavoj ŽIŽEK (Peščanik)

U svom nedavnom tekstu, filozof Majkl Marder pruža pogled izvan neposrednog užasa u Gazi kako bi razmotrio ontološke implikacije onoga što vidimo na snimcima ruševina iz drona. Dozvolite mi da ga opširno citiram:

„… Gaza se ubrzano pretvara u deponiju, gde su i zgrade i ljudska tela, ekosistemi […] i voćnjaci unakaženi do neprepoznatljivosti i svedeni na organsko-neorganski šut. Solidarnost sa životom, prostorom i svetom pretvorenim u otpad zahteva još nešto pored saosećanja. Pa šta bi to moglo biti?“

Marderovo rešenje predlaže „drugu vrstu solidarnosti, zasnovanu na zajedničkom stanju biomase“. Reći „ja sam biomasa“ znači „identifikovati se sa životom koji nestaje“, videti Gazu kao „zgusnutu i ogoljenu verziju jedne planetarne tendencije“. Pretvaranje čitavog života u puku biomasu – haotične hrpe organske i neorganske tvari – može se naći svuda, ali je ono „ubrzano u Gazi na vrhuncu najnovijih tehnologija devastacije. Umesto saosećanja, onda, potrebna je solidarnost odbačenih, koji se usuđuju da kažu: ’Mi smo biomasa.’“

Ovaj koncept biomase odražava uvid filozofa Levija Brajanta: „U doba kada smo suočeni sa pretnjom monumentalnih klimatskih promena, neodgovorno je razdvajati ljude od ostalih, ne-ljudskih aktera.“ Pa ipak, u savremenim kapitalističkim društvima, pokušaji mobilizacije u ime našeg zajedničkog ekološkog stanja stalno propadaju. Svi znamo da smo deo prirode i da naš opstanak u potpunosti zavisi od nje, pa ipak se ta svest ne pretvara u delo. Problem je u tome što na naše odluke i stavove utiču mnoge druge sile, kao što su pristrasno medijsko izveštavanje, ekonomski pritisci na radnike, materijalna ograničenja i tako dalje.

U svojoj knjizi  Živa tvar (2010) filozofkinja Džejn Benet navodi nas da zamislimo zagađeno smetlište, gde neku aktivnu ulogu igraju ne samo ljudi, već i trulo smeće, crvi, insekti, odbačeni uređaji, hemijski otrovi i tako dalje. Taj prizor biomase postoji na istom spektru kao i situacija u Gazi, mada je ona ekstremni slučaj. Širom sveta postoje brojni i veliki fizički prostori, posebno izvan razvijenog Zapada, gde se odlaže „digitalni otpad“, dok hiljade ljudi iz tih haotičnih gomila sortiraju staklo, metal, plastiku, mobilne telefone i druge materijale koje je napravio čovek. Jedno takvo smetlište, Agbogbloši, u blizini centra Akre (glavnog grada Gane), poznato je pod nazivom „Sodoma i Gomora“.

Život u tim sredinama je horor, a zajednice koje u njima žive strogo su hijerarhijski organizovane, gde su deca prinuđena da obavljaju najopasnije poslove, u krajnje rizičnim uslovima. Međutim, budući da ova eksploatacija biomase zvuči ekološki privlačno (pod parolom „reciklaže“), ona savršeno odgovara zahtevima moderne tehnologije: „U tehnološkom dobu“, piše filozof Mark Vrathal, „najvažnije nam je da iz svega izvučemo ’najveću moguću korist’.“

Konačno, čitava poenta štedljivog korišćenja resursa, recikliranja i tako dalje leži u maksimizaciji iskorišćenosti. Krajnji proizvodi kapitalizma su gomile smeća – beskorisni kompjuteri, automobili, televizori, video-rekorderi ili stotine aviona koji su svoje „večno konačište“ našli u pustinji Mohave. Ideja totalne reciklaže (u kojoj se i poslednji ostatak ponovo koristi) predstavlja ultimativni kapitalistički san, čak i – ili posebno – kada se prikazuje kao sredstvo za očuvanje prirodne ravnoteže Zemlje. Još jedno svedočanstvo sposobnosti kapitalizma da preuzme ideologije koje mu se naizgled protive.

Međutim, ono što eksploataciju biomase čini drugačijom od kapitalističke logike jeste to što prihvata haotičnu pustoš kao naš osnovni problem. Mada se to stanje može delimično eksploatisati, nikada se ne može ukinuti. Kako kaže Marder, biomasa je naš novi dom; mi jesmo biomasa. Misliti da takve sredine mogu biti napuštene i zamenjene životom u nekom idiličnom „prirodnom“, ekološki održivom okruženju, obična je fantazija. Taj manevar je za nas nepovratno izgubljen. Treba da prihvatimo naš jedini dom i da radimo unutar njegovih granica; možda ćemo otkriti novu harmoniju ispod onoga što deluje kao haotična nagomilanost.

To će od nas zahtevati da budemo otvoreni za objektivnu lepotu različitih nivoa stvarnosti (ljudi, životinje, ruševine, oronule zgrade) i da odbacimo hijerarhijsko uređenje estetskih iskustava. Jesmo li spremni za to? Ako nismo, stvarno smo izgubljeni.