Na današnji dan 1994. godine, srpski snajperista je ubio sarajevskog dječaka Nermina Divovića. Tog 18. novembra Nermin je imao samo sedam godina. Napunio ih je dan prije. Njegova majka Dženana Sokolović pogođena je prva dok je bila trudna, a isti meta je potom pogodio Nermina u sljepočnicu. U razgovoru za N1 prisjetila se tog najtežeg dana koji joj je zauvijek promijenio život i u jednom trenu oduzeo dvoje djece.

“Primirje je bilo. Bila sam kod svekrve, čovjek mi je bio na terenu na Treskavici. I hajde, u školu se išlo po podrumima na Bistriku. Okupala sam ih navečer (Nermina i njegovu sestru Dženitu, op.a.). Sedam godina napunio. Mislila sam neka ga dole s nanom pa ćemo sutra ako Bog da polako. Sve je bilo uredu. Obukla sam djecu i krenula. Ponijela sam drva da naložim i skuham da se jede. Sve je bilo fino do Muzeja i najednom zapuca”, prisjetila se Dženana.

Ljudi su legli na cestu, a njena kćerka je uspjela pretrčati ulicu. Ona je ostala. Nermin je čuvao za jaknu.

“Metak je prošao kroz mene i njemu direktno u glavu. Ja to nisam vidjela i onda UNPROFOR-ci, Bog im dao zdravlja, priđoše. Ja vidim u jednom trenu mali leži, ali opet mi prošlo kroz glavu – vazda mu otac govorio ‘Nermine kada se puca lezi’. U strahu sam mislila to je. Krvarila sam. Došla je hitna. Ko me je stavio, kako, nisam znala”, kazala je.

“U tebe je Nermin poginuo“

U bolnici je s njom bila i osmogodišnja Dženita koju je kasnije komšinica odvela. Ni ona ni Dženita nisu znale da je Nermin poginuo. Muža su joj povukli sa Treskavice, ali ni on nije imao snage da joj kaže kako je izgubila Nermina. Izašla je iz kuće na svoju odgovornost.

“Muž mi je došao u ponoć i rekao da je Nermin malo ranjen u ruku i da je tu kod mene. Ali mali je bio u mrtvačnici. (…) Kada sam došla kući vidim narod me gleda, niko ništa ne govori. Jedna komšinica, fina žena, nema djece, tješila me, a ja ne mogu da skopčam. Rekla sam vala, idemo sutra da vidimo dijete, kaže Paša hoćemo, a dženaza sutra bila. I sjedim, nema ga. Eto ga dolazi blatnjav, pitam ga gdje je bio? Kaže išao jednom jaranu na dženazu. Ali komšinica je došla, stisla hrabrosti i rekla. On nije mogao, a ni mala nije znala. Popijemo kafu kada ona meni kaže: ‘Dženana, da ti kažem nešto. Ti znaš da nemam djece, u tebe je Nermin poginuo’. Tada sam se onesvijestila”, prisjetila se.

Nerminova majka godinama nakon rata borila se sa teškim životnim uslovima ali i traumama koje nosi. Brojne humanitarne organizacije pokušavale su joj olakšati život i tugu koju već trideset godina nosi u srcu.

Fotograf Enric Mart za N1 pokušava opisati taj dan i dati neke detalje vezane za nastanak fotografije.

“Vidite, kada živite u Sarajevu, ne možete biti neutralni. U Sarajevu si i vidite šta se dešava ljudima u Sarajevu. I onda kao mi… Odete autom na Pale da kupite benzina ili nešta drugo. I onda vidite pozicije Srba na brdima kako gledaju i kako vide ulice i kako vide ljude, vide sve. Kako možete biti neutralni? Vidite čovječe, imaju gore ljudi koji ubijaju ove ljude ispod. Dole su dobri momci, a loši momci su na brdima. Tačka. Dakle, jeste li objektivni? Jeste li neutralni? Ne, niste. Zauzmete stranu samim tim što ste tu. Ali se dobro zapitati o razlozima zašto se stvari dešavaju”, kaže, između ostalog, Marti u intervjuu i dodaje:

“Ljudi koji su živjeli u Sarajevu od 1992. do 1995. imaju mnogo više traumatičnog iskustava od mene. Na kraju krajeva, došao sam ovdje i izabrao biti ovdje, bez obzira na razloge. Ali ja sam to izabrao. Dijete koje je rođeno ovdje i koje je moralo proživljavati granatiranje i ostalo nije to izabralo i ima mnogo više trauma od mene.”

Ubistvo Nermina i 11 hiljada drugih Sarajlija nije bilo dovoljno da Tužilaštvo BiH u proteklih 20 godina podigne ijednu optužnicu za 1425 dana opsade i terorisanja Sarajeva. Optužnice ne dižu ni kantonalna tužilaštva iako im je dio predmeta prebačen u nadležnost.   

Do danas je sve ostalo na presudama suda u Hagu, koji je po komandnoj odgovornosti osudio najviši politički i vojni vrh rukovodstva bosanskih Srba.