Nikola Krstić, novinar iz Beograda, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o porukama koje vlast susjedne Srbije šalje građanima Bosne i Hercegovine dolaskom na proslavu neustavnog 9. januara koji se u Srbiji i bh. entitetu RS slavi kao Dan RS-a.

-Genocid u temelju, ali nema veze, važno je da se slavi. Neka čuju i vide svi da sramote nema, poručio je Krstić.

Kakve poruke vlast Srbije šalje građanima BiH dolaskom na neustavni 9. januar?

-I zvanična i nezvanična, i plitka i duboka Srbija ne žele da puste kako Crnu Goru, tako ni Bosnu i Hercegovinu iz svog đavoljeg zagrljaja. Hrvatska, primera radi, poprilično je dobro postavila jasne granice prema našoj zemlji, u svakom mogućem smislu, stoga više nemamo tog direktno i bahatog uplitanja u unutrašnje poslove te države. Međutim, BiH je i dalje rovita, te je previše slaba da se odupre srbijanskom uticaju.

Poruke su jasne, više ne moraju ni da se čitaju između redova, a to je: mi smo tu, nikada odavde nećemo otići, ako ne možemo ratom da sve zauzmemo, onda ćemo u miru da budemo nemogući. I to je upravo to. Ponašanje zvaničnika Republike Srpske je kao podsvest političkog establišmenta Srbije.

Sve ono što ne smeju da kažu Aleksandar Vučić i njegovi pomagači, nema problema, reći će to Milorad Dodik i drugi jahači apokalipse. Ukoliko se u Beogradu relativizuje genocid u Srebrenici, nazivajući ga “strašnim zločinom”, u Banjaluci će da ga negiraju da se uopšte i dogodio.

Kada tako posložimo sve stvari, ako gleda neko sa strane, zaključiće da budućnost ovde neće biti baš tako lepo, pošto nas političke i klerikalne elite drže u tom nekom zatočeništvu iz kojeg se nikada nećemo maći.

Zbog čega se vlast u Srbiji ne želi suočiti s činjenica, priznati genocid i agresiju na Bosnu i Hercegovinu?

-Molim Vas, rat je završen pre skoro trideset godina, a mi imamo elementarne stvari nerešene. Mi i dalje pričamo da Srbija nikada nije bila u ratu, pa kako onda možemo i da pričamo o bilo čemu drugom? Znate, do onog esencijalnog mira se dolazi tako što ćeš da pričaš istinu, koliko god ona bolna bila, jednom kada je izgovoriš naglas, posle toga će biti sve lakše. I šta je onda problem izgovoriti: “Da, u Srebrenici je počinjen genocid” i “Da, Srbija je izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu”, pa onda posle toga dodaš: “Ali to ne želimo da se više dogodi, to je prošlost, hajde da vidimo šta možemo da uradimo za budućnost.” Ali, to je očigledno samo moja pusta želja, te ćemo se beskrajno vrteti u ovom krugu, dok opet nešto ne pukne.

Kakva je uloga patrijarha Porfirija i Srpske pravoslavne crkve u svemu?

-Srpska pravoslavna crkva je ubedljivo najmoćnija organizacija u ovom predelu Evrope. I to uopšte nije za potcenjivanje. Njihov uticaj je toliko suptilan, a opet poprilično podmukao i zlokoban, da ponekada možete čak da pomislite da su Aleksandar Vučić i njegovi satrapti u nešto podređenijem položaju u odnosu na njih. I tu negde se možda i krije istina. Trenutna naprednjačka garnitura sa svim njihovim desperadosima i hajducima su prolazna faza takoreći trenutna, dok SPC igra na duge staze. Oni su ovde bili i pre njih, a biće i posle. I ovo nije nikakvo vređanje njihovih vernika, već je reč o poprilično strogoj birokratskoj dogmi koja ima zacrtane ciljeve u borbi za sopstveno mesto pod suncem.

(M.I.)