Piše: Gideon LEVY (Peščanik/Haaretz)

Nisu se vratile kući samo četiri otete vojnikinje. Ceo Izrael se u subotu vratio kući, u samoljublje, grč, imitaciju zajedništva, simulaciju trijumfa, osećaj superiornosti, nacionalizam. Intimna radost članova porodice i prijatelja, čiji se svet raspao u poslednjih godinu dana, postala je nacionalni karneval neumerenosti. Na to smo već navikli. Ali sada smo dobili dodatnu porciju kiča i laži.

Nakon više od godinu dana užasa i strahota može se razumeti potreba da se veselimo i da se na trenutak ponosimo sobom. Ali subotnji karneval je prevršio svaku meru. Kao da nije dovoljna obična ljudska radost zbog povratka vojnikinja, morali smo da preteramo. Potreba za propagandom i huškanjem baš na dan sveopšte radosti ukazuje da se nešto loše krije pod okriljem suza, zagrljaja i poljubaca sa Karinom, Naamom, Danielom i Liri.

Priča o pobedi se raspala pred prizorom organizovanih, urednih i naoružanih pripadnika Hamasa koji su upriličili ceremoniju oslobađanja sa binom i statistima. Hamas kao da se podigao iz pepela i ruševina nakon 16 meseci bombardovanja, ubijanja i destrukcije. Pokazao je da je još uvek živ i da stoji uspravno.

Govorilo se da su to surovi, monstruozni, satanski nacisti – ne samo u pijanim kafanskim razgovorima već i u emisijama vodećih televizija koje predstavljaju glas zvaničnog Izraela. Ali stvarnost je to demantovala. Takmičenje u klevetanju Hamasa po našim TV studijima u grotesknoj je suprotnosti sa relativno ohrabrujućim prizorom oslobođenih devojaka koje se smeše sa bine. One se veoma razlikuju od oslobođenih palestinskih zatočenika od kojih mnogi deluju iscrpljeno i slomljeno. Verovatno nas čekaju i teži prizori oslobođenih izraelskih talaca, ali za ove do sada bih rekao da ne izgledaju kao ljudi koji su bili u rukama nacista.

Pogledajte nas, kako smo divni, koliko cenimo život, kako smo spremni da platimo bilo koju cenu da bismo oslobodili naše otete – i uporedite ovu samopercepciju sa uznemirujućom i trijumfalnom istinom, da je ceremonija puštanja na slobodu mogla da se održi pre osam meseci, a možda već prvog dana nakon 7. oktobra. Tvrdnja da oni vole smrt, a mi život je možda najpodlija od svih laži. Posle skoro 50 hiljada ubijenih od strane naše vojske, većine nevinih, nema potrebe išta više reći. Izrael jedva da ceni živote sopstvenih građana: imamo preko 800 poginulih vojnika u ovom ratu, a sigurno je i da ne poštujemo podjednako svaki ljudski život. Nema jeftinije stvari u Izraelu od palestinskog života, kako u ratu tako i u svakodnevnom životu. Pitajte naše vojnike i pilote koliko vredi ljudski život u Gazi. Onaj ko sistematski ruši bolnice u Gazi, puca na ambulantna vozila i ubija stotine članova spasilačkih timova ne ceni život, već ga gazi.

I međusobna solidarnost i podrška pri poslednjem oslobađanju talaca je bila inscenirana. Žute trake na kolima je trebalo da izraze solidarnost i brigu Izraelaca jednih za druge. Prođite našim putevima, stanite u redove, setite se masovnog falsifikovanja invalidskih potvrda. To nije solidarnost, već borba svakog samo za sebe.

Izrael je slavio povratak četiri otete devojke. Radost je bila iskrena, uzbudljiva i očaravajuća. Ali šminka je bila preterana, a dekor jeftin i bolivudski. Sa malo više istine i malo manje laži, ovo slavlje je moglo da uspe.