Piše: Vuk Drašković za Danas.rs

Bez naloga tužilaštva i bez odobrenja suda, u državi koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, u martu ove godine, podmetnuta je špijunska oprema u prostorije jedne opozicione stranke u Novom Sadu i snimljeno ćaskanje grupe mladih ljudi o studentskoj i građanskoj pobuni u Srbiji.

Kriminalno pribavljeni razgovor dostavljen je televizijama i tabloidima Udbe, filijale tajnih službi režima u Kremlju, koji sprovodi armagedon nad Ukrajinom, a u Rusiji obnavlja gulage, masovna ubistva i teror iz krvavih decenija svemoći KGB i Josifa Staljina.

Nezakonito prisluškivani i snimljeni, a među njima i profesorka sociologije Marija Vasić, hitno su pohapšeni i optuženi za terorizam i rušenje ustavnog poretka! Rešena da umre, Marija Vasić je stupila u štrajk i glađu i žeđu. Prebačena je, navodno, u zatvorsku bolnicu u Beogradu, ali ni njena deca ni muž ne mogu da je vide.
Ave, Marija! Moraš da živiš.

U pravne udžbenike širom sveta, ušla je presuda sudije Ilije Radulovića, izrečena u komunističkoj Jugoslaviji još davne 1970. godine. Jednom čoveku, direktoru bolnice, podmetnut je špijunski magnetofon, koji je snimio njegove psovke i socijalizma, i Partije, i Tita. I on je, kao i Marija Vasić i njeni prijatelji, uhapšen i optužen. Ali, sudija je branio pravo, a ne režim, slobodu čoveka, a ne njene tamničare.

Sramota i prava, i zakona, i morala, su optužnice protiv Marije Vasić i ostalih „terorista“. Tužioci znaju da je njihova optužnica sramna i kriminalna. Zna to i šef države, koji je diplomirani pravnik.

Da je živ, i da on sudi Mariji i njenim drugovima, Ilija Radulović bi presudio samo onako kako slobodni sudija mora da presudi. Rekao bi, u maju 2025, ono isto što je rekao 1970. godine.

„Kriminalno i sa zlom namerom pribavljeni špijunski snimak daleko je i od zakona, i od morala, i od čoveka. Takav snimak prihvatiti kao dokaz krivice značilo bi Hirošimu ljudske slobode i dostojanstva!“ – presudio je sudija Radulović.

Ako bi sud, rekao je on, te i takve snimke prihvatao kao dokaze, onda ljudi više ne bi smeli da govore, nego bi morali da ćute ili da mumlaju. Lišen slobode govora, čovek bi morao da se vrati u doba svojih diluvijalnih predaka, koji su međusobno opštili mimikom, grimasom i mumlanjem.

U jednoj dobroj i ljudskoj državi, privatni razgovori građana, i kad su nepovoljni po nju, ne smeju biti ni zabranjivani ni kažnjavani – rekao je sudija u obrazloženju oslobađajuće presude.

Ako bismo – naglasio je sudija – tajni snimak Udbe priznali za svedoka optužnice, onda presuda ne bi smela biti izrečena „u ime naroda“, nego u ime one zle slutnje Fridriha Helderlina: „Ovo je noć sveta.“

Udbin novosadski snimak je – presudio bi Ilija Radulović – osvetnički, traka inkvizicije i bolesne mržnje. Stekli su se svi i zakonski i moralni razlozi za krivičnu odgovornost onih koji su taj snimak pribavili, kao i medija koji su ga prigrlili i truju narod crnim jevanđeljem bezakonja i diktature sile nad zakonom i slobodom.

Potrebno je rušiti taj poredak za koji je čovek uniženo stvorenje, ugnjeteno i prezreno biće. Udbin snimak novosadskog razgovora ne sme nikada biti saslušan kao dokaz protiv bilo kojeg učesnika tih razgovora, jer ljudi – pozvao bi se sudija i na Hegela – u svojim mislima, maštanju i govoru moraju biti i slobodni i bezbedni.

Terorizam mišljenja ne postoji, ali hapšenje, optuživanje i kažnjavanje ljudi zbog njihovih misli jeste i pravni i civilizacijski terorizam.

Snimak Udbe protiv Marije Vasić i njenih prijatelja slušaće se u sudnici i biće dokaz samo protiv Udbe i promotera te špijunske Hirošime ljudske slobode – presudio bi Ilija Radulović.

Izdrži, Marija. Žrtva si nedemontiranog državnog terorizma iz strašnih devedesetih, kao što sam bio i ja. Bio sam „unutrašnji neprijatelj, terorista, izdajnik, strani plaćenik“. Bio sam nekoliko puta meta za likvidaciju. Posejali su grobove i u mojoj porodici i u stranci.

Verujem, Marija, da nije daleko dan kada ćeš suditi onima koji ti sude, koji mrze, koji su KGB, koji hoće da te nema, kao Borisa NJemcova, kao Ane Politkovske, kao Alekseja Navaljnog, kao mučenika sa Ibarske magistrale, kao Ivana Stambolića, kao Slavka Ćuruvije, kao Dade Vujasinović, kao sudije Nebojše Simeunovića, kao Olivera Ivanovića…

Predugačak je spisak ubijenih i u Srbiji i u Rusiji.

Ave, Marija!