Srbija nije imala namjeru da učestvuje na legalnom tenderu, to je trebalo da bude pogodba u ,,četiri oka“ ljudi iz vlasti dvije države. Postavlja se pitanje da li iza srpske ponude stoji država s budžetskim novcem ili se zapravo kriju biznismeni bliski režimu kojima bi srpska vlada pogodovala u tom poslu - kaže Miša Brkić, ekonomski novinar, za Pobjedu.

Tenderska procedura za zakup Aerodroma Crne Gore, koja traje već sedam godina, ušla je u završnu fazu uz burne sjednice i brojne neregularnosti. U ponedeljak 9.juna Komisija za sprovođenje tendera trebalo bi da preda izvještaj Vladi Crne Gore. U finišu procedure, iz Srbije, koja nije učestvovala na tenderu, je saopšteno da su oni zainteresovani za koncesiju aerodroma u Podgorici i Tivtu. To je 2. juna saopštio ministar finansija Srbije Siniša Mali.

Brkić objašnjava da se u političkom programu srpske vladajuće partije Crna Gora tretira kao dio takozvanog srpskog sveta i, naravno, da će se pomoću ekonomskih mjera i poteza truditi da realizuje tu ideju. Ističe da je logično da su na udaru crnogorski strateški resursi - aerodromi, auto-put, lučka postrojenja... kao ekonomska podloga tog političkog projekta.

Zašto Vlada Srbije hoće da upravlja aerodromima u Crnoj Gori, a svoj najveći aerodrom u Beogradu dala je pod koncesiju na 25 godina?

Upravljanje bi trebalo da bude samo prvi korak ka suštinskom vlasničkom preuzimanju ta dva važna infrastrukturna objekta. To je ambicija srpskog režima - da svoj politički uticaj proširi na susjedne države tako što će preuzeti strateški važne oblasti. U tom poslu krajnji cilj je preuzimanje vlasništva, ne koncesija.

Za režim u Beogradu potpuno je nevažan podatak to što je država bila primorana zbog nesposobnosti vlade i partijskih kadrova da beogradski aerodrom Nikola Tesla prepusti francuskom koncesionaru. Taj ugovor je i danas pod velom tajne tako da građani nemaju pravu informaciju pod kojim uslovima je aerodrom iznajmljen i ko se u tom poslu ,,omastio“.

Da li se radi o pokušaju političkog pritiska jer Vlada Srbije nije učestvovala ni na jednom tenderu za aerodrome u Crnoj Gori? Da li crnogorska vlast nešto duguje vlastima u Srbiji?

Prema informacijama koje imam, Srbija je i prije tendera izrazila spremnost da preuzme aerodrome u Podgorici i Tivtu. Svojevremeno je srpski ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić iznio na sastanku u Podgorici ponudu da Srbija kupi te aerodrome. U beogradskim državnim krugovima vladalo je uvjerenje da je to gotova stvar. Pored aerodroma, Srbija je ponudila da kupi Luku Bar. Zvanični Beograd nudio je i da preuzme finansiranje i izgradnju preostalog dijela crnogorskog auto-puta do granice sa Srbijom.

Srbija nije imala namjeru da učestvuje na legalnom tenderu, to je trebalo da bude pogodba u ,,četiri oka“ ljudi iz vlasti dvije države. Veliko je pitanje da li iza srpske ponude stoji država s budžetskim novcem ili se zapravo kriju biznismeni bliski režimu kojima bi srpska vlada pogodovala u tom poslu.

Mislim da se ne radi o pokušaju političkog pritiska, nego o ambiciji režima u Srbiji da preuzme ključne strateške infrastrukturne objekte u Crnoj Gori. Ne znam da li je takav scenario dogovoren prije posljednjih parlamentarnih izbora u Cnoj Gori, ali je moguće da je crnogorska vladajuća koalicija nakon formiranja vlade ostala nešto dužna i ima neizmiren račun prema režimu u Beogradu.

Ministar finansija i prvi potpredsjednik Vlade Siniša Mali saopštio je da su on i predsjednik Srbije rukovodstvu Crne Gore nudili duplo više novca za aerodrome, nego što je predviđeno koncesijom - ali Crnogorci nijesu bili zainteresovani. Istoga dana, kada je objavljeno saopštenje, predsjednik Srbije je rekao da je u Beogradu razgovarao sa ambasadorom Srbije u Podgorici Nebojšom Rodićem i da je dobio korisne savjete... Ima li ta ,,ofanziva“ na Crnu Goru veze sa političkom krizom u Srbiji?

Predsjednik Srbije najavio je prije neki dan nove regionalne inicijative Srbije. Nije to samo priča o slobodnom kretanje roba, ljudi i kapitala preko državnih granica u okviru projekta ,,Otvoreni Balkan“. U političkom programu srpske vladajuće partije Crna Gora se tretira kao dio takozvanog srpskog sveta i, naravno, da će se pomoću ekonomskih mjera i poteza truditi da realizuje tu ideju. Logično je da su na udaru crnogorski strateški resursi - aerodromi, auto-put, lučka postrojenja... kao ekonomska podloga tog političkog projekta.

Crna Gora bi u očima srpske javnosti, koja podržava vladajuću partiju, mogla da bude i neka vrsta kompenzacije za izgubljeno Kosovo i prilika da se pokaže uspješnost politike ,,srpskog sveta“. U tom kontekstu, onda nije ni važno koliko nešto u Crnoj Gori košta. Eto, srpski visoki zvaničnici priznali su da su spremni da, naravno ,,ispod žita“, plate koliko god traže crnogorski prodavci. Da su spremni i da preplate. Vlast u Beogradu preračunala se u jednom - Crna Gora je pod ozbiljnim monitoringom Evropske unije i vjerovatno nije spremna da sebi dozvoli takvu blamažu trgovine u četiri oka sa vlastima iz Beograda koje su izvan svake kontrole evropskih institucija.

Pokušajem dogovora oko tendera - koji nije postignut - Vlada Srbije je pokazala da ona unaprijed namješta tendere i da nema sankcija za takvo ponašanje. Da li bi pravosuđe trebalo da reaguje nakon saopštenja ministra Malog čiji tekst govori kao da se radi o privatnom dogovoru njega i predsjednika države sa predstavnicima vlasti u CG, a od državnih para?

Autokratski režim u Beogradu više ne želi ni da se skriva. Svi međudržavni ugovori koje je Srbija sklopila skriveni su od javnosti i diskutabilni. I svi značajni poslovi vezani za infrastrukturne i strateške projekte dodijeljeni su na namještenim tenderima koje su dobili biznismeni bliski režimu. I nema razloga za reagovanje nadležnih organa jer u Srbiji ne postoji pravna država pa prema tome i ne postoji pravosuđe koje bi moralo žestoko da reaguje na izjave ministra finansija. U demokratskim državama takav ministar bio bi promptno suspendovan i stavljen pod ozbiljnu istragu.

Odbijanjem dogovora ,,u četiri oka“ Crna Gora je napravila veliki i važan korak u distanciranju od beogradske korupcionaške hobotnice, kao i u očuvanju transparentnosti rada izvršne vlasti.