Piše: Tomislav MARKOVIĆ (Antena M)

Filozofski fakultet u Novom Sadu se već danima nalazi pod okupacijom. Zgrada fakulteta opkoljena je brojnim snagama policije i žandarmerije, takozvani čuvari reda čuvaju fakultet od njegovih profesora i studenata. Dekan Milivoje Alanović je upao u zgradu, promenio brave, zabarikadirao se unutra i ne dozvoljava gotovo nikome da uđe na fakultet, čak ni zaposlenima i onima koji na njemu studiraju. Dobro, ponekome je ulaz dozvoljen, ali to su samo probrani podobni lojalisti.

Policija je došla na poziv dekana, bez ikakvog opravdanog razloga, čime je grubo narušena autonomija univerziteta. Alanović je pozvao žandare i policajce da tuku studente fakulteta na kojem je on dekan. U zemlji u kojoj se svakodnevno krše sva moguća ljudska prava, to više i nije neki težak prekršaj. Policajci i žandari mlate koga stignu, studente, profesore, pobunjene građane koji brane fakultet, policijska represija i zlostavljanje demonstranata postala je standardna praksa autoritarnog režima u Srbiji.

Sila i nepravda

Policija odavno ne radi svoj posao, ne štiti red i zakon, ne brani život i imovinu građana, ne štiti njihova ustavna i zakonska prava, već služi isključivo interesima Vučićevog režima i Srpske napredne stranke. Drugim rečima, Srbija odavno nema policiju, već skupinu uniformisanih, naoružanih pretorijanaca koje građani plaćaju ni za šta. Zapravo, situacija je još gora, da policija ne radi ništa bilo bi dobro, nego maltretira, tuče i progoni građane koji je plaćaju da održava red i da ih štiti. Umesto da jure i hapse kriminalce, policajci rade za njih, pogotovo ako su dotični razbojnici pripadnici vladajuće partije.

Batinaši iz SA trupa SNS-a napadaju demonstrante, gađaju ih, povređuju, a policija ne samo da ne reaguje, niti joj pada na pamet da uhapsi izgrednike, već se otvoreno stavlja na njihovu stranu, čak i kad napredni krimosi nasrću na same policajce. Naprednjačke falange upadaju u lokale čiji vlasnici podržavaju proteste, demoliraju i uništavaju, mlate prisutne, uključujući i decu, a policija ne reaguje, ponekad čak obezbeđuje odstupnicu nasilnicima. Policajci prebijaju koga stignu, čak i osobe koje nisu ni bile na protestima, surovo se obračunavaju sa građanima, ponašajući se kao okupaciona vojska. Jedan policijski komandir, koji se na tom mestu našao sarađujući sa podobnim kriminalcima, preti silovanjem studentkinji. Potpuni raspad bezbednosnog sistema.

Trećim rečima, nije samo Filozofski fakultet u Novom Sadu pod okupacijom, pod okupacijom je i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. A ni policija i narečeni fakultet nisu usamljeni u svom okupacionom statusu. U Srbiji su pod okupacijom i tužilaštva, sudovi, Vlada, Skupština, svi mogući republički organi, opštine, mediji, privreda, kulturne institucije, zdravstvo, školstvo, univerzitet, ustanove socijalne zaštite, zaštitnik građana, razne državne agencije, organi koji bi trebalo da se bore protiv korupcije, gradske uprave, pa čak i mesne zajednice. Zapravo, čitava država je pod okupacijom, samo što okupator nije došao spolja, ali nema neke bitne razlike.

Okupacioni sanitet

Uostalom, stvarno stanje stvari najbolje se vidi na realnim, konkretnim primerima. Studentkinja Pravnog fakulteta Aleksandra Nikolić bila je na protestu 15. avgusta. Protest je bio miran, a onda je kordon policije krenuo na okupljene građane. U masi pred kordonom našla se i Aleksandra, zajedno sa još jednom gospođom. Njih dve su u tom komešanju pale na zemlju i ostale da leže, a policajci su ih tukli dok su tako ležale. Aleksandri su polomljeni zubi, glava joj je bila oblivena krvlju.

Potom se sve ovako odvijalo, po njenom svedočenju: “Krenula sam prema sanitetu koji je stajao na sredini ulice. Zatražila sam pomoć. Pored je stajao policajac u civilu. Kada smo stigle do saniteta (sa gospođom koja je dobila udarac) lice mi je bilo krvavo. Obe smo zamolile za pomoć ali su ljudi iz saniteta odbili da nam pomognu. Rekli su nam da su oni sanitet samo za policiju. Policajac koji je tu stajao je ćutao, ali je prećutno dao do znanja da me pregledaju. Međutim, ljudi koji su bili u sanitetu samo su zatvorili prozor”. Nakon što je hitna pomoć prekršila zakon, studentkinja je pešice otišla do Urgentnog centra, gde su joj ušili ranu i previli je. Zubi su joj polomljeni, jedinica je slomljena na pola, a dvojka skroz, morala je da izvadi taj zub i sada ima implant.

Policija koja mlati mirne demonstrante, prebija studentkinju koja leži na betonu, razbija joj glavu, izbija zube, i služba hitne pomoći, medicinari, ljudi koji su položili Hipokratovu zakletvu, ljudi koji su obavezani i zakonom i moralom da pomognu svakom ko ima zdravstvene tegobe – odbijaju da ukažu prvu pomoć studentkinji koja im prilazi, polomljenih zuba, dok joj se krv sliva niz lice: meni to liči na okupaciju. I još medicinsko osoblje, mrtvo hladno saopštava ranjenoj devojci da su oni tu samo u slučaju da neki policajac bude povređen, nikog drugog neće zbrinjavati.

Može studentkinja, starija gospođa, penzioner, đak osnovne škole da umire pred njima, oni prstom neće mrdnuti da mu pomognu. Da neko ovakvu scenu napiše u romanu, čitalac bi knjigu bacio sa gađenjem, psujući pisca koji opisuje apsolutno nemotivisane, bezvezne, idiotske događaje koji se u stvarnosti nikad ne bi tako odigrali.

Razbojničke bande maskirane u stranke

Niti je ovo srpska policija, niti je ovo srpska hitna pomoć. Da je danas 1942. godina, da je reč o pripadnicima Gestapoa, da su medicinari neki nacisti – sve bi imalo nekakvog smisla i logike. Ovako, sve je potpuno besmisleno. Osim ako nije reč o okupaciji, onda sve ima smisla. Okupacija se definiše kao zauzimanje i kontrola dela ili celokupne teritorije jedne zemlje od strane oružanih snaga druge zemlje, mada se taj izraz koristi i za svaku prisilnu kontrolu nad nekim prostorom, institucijom ili čak resursima. Srpska napredna stranka i sve njene alotropske modifikacije, cela ta bulumenta koja je danas okupljena oko Vučića, a juče se taborila oko Miloševića ima za cilj okupaciju sopstvene zemlje. Naravno, i susednih zemalja, to su povezani procesi.

Ni SPS, ni SRS, ni SNS, ni ona Arkanova stranka, ni gomila sličnih strančica nema nikakav drugi smisao postojanja osim prisilne kontrole nad stanovništvom sopstvene zemlje i nad susednim teritorijama. Sve ove kvazi partije koje su suštinski razbojničke bande formirane su zarad uništenja sopstvene i komšijskih zemalja. Zarad isisavanja svih mogućih resursa u privatne džepove povlašćenih gospodara, zarad pljačke i otimačine, zarad nasilništva i zlostavljanja, zarad ubijanja i uništenja, zarad razaranja i osvajanja, zarad potčinjavanja i pokoravanja miliona ljudi, kako hrvatske, bošnjačke, crnogorske i albanske, tako i srpske nacionalnosti. To nisu političke partije, iza njih ne stoji nikakva ideologija. Njihov takozvani nacionalizam je samo bleda, prozirna maska za zločinačke i kriminalne instinkte, jeftino opravdanje za ubistvo i lopovluk.

Okupiti šljam, društveni talog, kriminalce, karijeriste, pohlepnike, ariviste, nasilnike, lopove, ubice, naizgled ugledne članove društva željne novca i moći, javne ličnosti željne slave i para, razbojnike prerušene u političare, prodane duše svih vrsta, sociopate i psihopate, sve one koji bi rođenu majku prodali za funkciju i podebeo račun u banci – to je osnovna misija narečenih partija. Kad tako organizuju najgore od najgorih (a to nisu samo sitni lopovi i razbojnici, ima tu onoliko akademika, univerzitetskih profesora, nekakvih pisaca i poeta, crkvenih malodostojnika, vajnih dekana, navodno obrazovanih ljudi) – onda im sve drugo lakše ide, pokoravanje i osvajanje su maltene rutinski posao u društvu koje za par vekova postojanja nije razvilo elementarne mehanizme za samoodbranu.

Kriminalni državni temelj

Čitava priča sa Srbijom počela je ustankom protiv osmanske okupacije, borbom za oslobođenje, za žviot u slobodi. Samo što se brzo ispostavilo da smo u stanju jedino spoljnih okupatora da se ratosiljamo, a sa domaćim okupacionim silama ne uspevamo da izađemo na kraj, čak nikako da shvatimo da se izgradnja države i famoznih institucija uglavnom i sastoji iz borbe protiv domaćih uzurpatora, nasilnika, obesnika, autokrata i tirana. Umesto tog nasušnog posla, naši su se vrli političari bavili obnovom Dušanovog carstvija, maltretiranjem suseda, snivanjem o proširenoj, velikoj ili homogenoj Srbiji i sličnim hegemonističkim zaludicama.

Zato nije ni čudo što smo najveći deo novije istorije, otkad smo navodno slobodni, proveli pod okupacijom raznih domaćih razbojnika, secikesa, ubica i zlikovaca. Jer se u osnovi te naše tobožnje ideje o državi nalaze kriminalitet, razbojništvo i zločin. Ako u temelj sopstvene države ugradiš žudnju za tuđim teritorijama (dakle – zločin, ubistvo i pljačku), onda će ti država tako i izgledati, kao okupaciona zona i razbojište. Kasta koja teži da podjarmi susedne narode, podjarmiće prvo sopstveni narod, logika je naprosto neumoljiva.

Srpski svet je jedinstven za sve njegove nesrećne stanare, bez obzira koje su nacionalnosti. Doduše, vladajuća kasta je prema sopstvenim građanima malo blagonaklonija, ne trpa ih u konc-logore, hladnjače i masovne grobnice, tokom devedesetih su ubijali mahom pojedince, danas samo mlate, prebijaju, hapse i represiraju, ali to je zato što su podaleko od Rusije, pa ne mogu da se razmahnu, ne dozvoljava im okruženje. Zato masovna pobuna studenata i građana ima šanse da uspe. Nadam se da će pad zlikovačkog režima označiti i početak jedne nove, drugačije Srbije koja će naučiti kako da živi u miru sama sa sobom i sa drugima.