Piše: Svetislav Basara (CdM)

Ovakva i slična pitanja postavlju se u maltene redovnim godišnjim razmacima u srbijanskoj štampi i na tribinama i podkastima posvećenim toj temi. Upadljivo je, bar koliko morbidno, da se među onima koji postavlaju takva pitanja – na koja, naravno, imaju spreman odgovor: jeste, zbog Kosova je ubijen – nalazi i popriličan broj osoba koje su ili aktivno sarađivale u medijskoj pripremi Đinđićevog  streljanja ili su otvarale šampanajc na vest da je ubijen.

Postavljati pitanje “Da li je Đinđić ubijen zbog Kosova”, to znači vikati: “drž’te lopova”; to se pitanje – kao i manje-više sva bitna pitanja u Srbiji – zapravo i postavlja da se ne bi postavljalo pravo pitanje: “Zašto je Srbija ubila Đinđića”.

Najtačniji odgovor koji – za razliku od mene, koji sam fikcionalni pisac – tzv. “ozbiljan”, akademski diskurs sebi ne može priuštiti, bio bi sledeći: Đinđić je konsenzualno pogubljen da bi se uklonila poslednja (kratkotrajna) prepreka procesu srljanja Srbije u institucionalnu propast. Retrospektivno gledajući, uzimajući i naknadno procurela saznanja u obzir, Srbija  uopšte nije morala da ubije Điniđića, nastavila bi, možda manje intenzivno, da propada i da je preživeo.

Đinđić je već bio uvideo da je njegov projekat modernizacije i institucionalizacije Srbije, osuđen na propast, već je bio stupio u pregovore sa nekim evropskim univerzitetima u nameri da nastavi karijeru filozofa, već je planirao da zauvek napusti politiku. Ubijen je iz čiste obesti, iz ćefa, kao upozorenje da će – kako je to Amfilohije rekao na opelu na kome se nepozvan pojavio – “svako ko digne mač na brata, od mača i poginuti“.

Valja naglasiti: Glavna prepreka jedva započetom projektu modernizacije, institucionalizacije i dovršavanja države Srbije nisu bili Đinđićevi “prirodni neprijatelji”, SPS SRS, SPC, SANU i ostali čaršijski epiteti – o, ne, ti su se svati posle petog oktobra u strahu pozavlačili u mišje rupe – glavna, pokazaće se nesavladiva prepreka bili su “neprirodni prijatelji”, koalicioni partneri s koca i konopca, takozvana “bolja Srbija” i “proevropska” i “demokratska javnost”. (Nije, izgleda daleko dan kad će većina reči srpskog jezika biti pod znacima navoda.)

“Prirodni neprijatelji” su stali podizati glave tek kad su uvideli – a nisu morali dugo čekati da vide – da “neprirodni prijatelji” o Đinđiću počinju da misle (govore i pišu) isto što i oni, i da na Đinđića gledaju s mržnjom većom od mržnje koju su prema Mlioševiću ispoljavali.

Koji su bili uzroci neprirodnoprijateljske mržnje prema Đinđiću? Ako ostavimo po strani glavni uzrok – potuljenu mržnju inferiornih prema svakom ko se uzdigne iznad vazda ozlojeđene (ispod)prosečnosti – drugi presudan uzrok bila je Điniđićeva čvrsta rešenost da zavede vladavinu prava, da stane na put korupciji i poslovno-ekonomskoj filozofiji “zasluga za narod” i rođačkih veza. Što je poremetilo  mnoge neprirodo prijateljske biznis planove, i neprirodne prijatelje odvelo na put neformalne koalicije sa prirodim neprijateljima.

Često se čuje: nisu filozofi za politiku: oni idealistički gledaju stvari, nemaju smisla za praktično. Sigurno da ima zemalja na kojima filozofi nisu prikladni za politku, ali Srbiji je samo filozof Điniđićevog formata mogao pomoći, tako što je sagledao stvarne uzorke problema koje – u jednom vremenu partijski sekretari, u drugom plemenski šamani – neprestano projektuju na druga mesta.

Đinđić će još za vreme Jugoslavije – čiji je neminovni raspad predvideo već sredinom osamdesetih – uočiti dva ključna problema Jugoslavije/Srbije, od kojih je prvi – politička pseudomorfoza, pojam koji je genijalno, preuzeo iz geologije da bi opipao “situaciju u kojoj državni sistem menja spoljašnju formu, ali iznutra ostaje suštinski nepromenjen, u kome je “jedinstvo” oduvek bilo važnije od slobode, u kome politička moć nikad nije bila institucionalno regulisana, nego određivana  nekom vrstom “običajnog prava”, okazionalno, u zavisnosti od odnosa snaga i karaktera i trenutnog raspoloženja ličnosti, u kome je dosledno isključena mogućnost bilo kakve političke kontrole koja ne bi bila samokontrola nosilaca moći”.

Đinđić jeste bio čvrsto rešen da reši problem Kosova, koji je shvatao kao državni prolem, ne kao kosmičku katastrofu. Pretpostavljao je – ubrzo se pokazalo da je bio u pravu – da će medijski indukovani fantomski bol zbog secesije i ni-tamo-ni-ovamo statusa “Srca Srbije”, pojačan vajmarskim sindromom gubitka četiriju ratova, ionako deozrijentisanu populaciju Srbije gurnuti još dublje u resantimane, u ko zna koje po redu “povratke korenima” i “tradiciji” i da će “jedinstvo” po ko zna koji put biti postavljeno iznad ličnih sloboda, bez kojih moderno organizovana država nije moguća.

Ostalo je zauvek nejasno – u politici, uostalom, nikad nije sve sasvim jasno – kakvi su bili Điniđićevi planovi, kakve je izglede imao da ih ostvari, ali jedno je sigurno: Da je imao vremena i veću podršku javnosti, Đinđić bi i taj problem rešio, a u kom smeru bi stvari posle krenule, to je već domen kontrafaltulane istoriografije.

Đinđićev dosledan stav da Srbija, iako je izgubila rat, ne može izgubiti aposlutno sve, nije se, naravno, dopao zapadnim političkim strukturama naviknutim na srpske pijačarske političare koji najpre ne pristaju ni na ništa, da bi na kraju pristali na sve.

Ali sasvim je sigurno da naređenje za odsterl nije stiglo iz Brisela ili Vašingtona. A odakle je stiglo – i zašto je, između ostalih razloga, Đinđić ubijen da problem Kosova nikada ne bi bio rešen – o tome sledi priča u sledećem nastaku.