Piše: Ljubodrag Stojadinović

Uvek je kouč Dule Vujošević bio različit od drugih. Pre i posle njega sličnih nije bilo. Pamtimo ga iz vremena kad je svu svoju energiju rasipao na košarkaškim terenima i oko njih. Košarka je igra i borba, u njoj se nije preterano obazirao na bilo koga: grdio je sudije, delegate, zapisničare, svoje igrače, pa i samog sebe.

Da me Dule nije uhvatio za gušu, reći će Bogdan Bogdanović, nigde me ne bi bilo. Nestao bih u sitnim porocima i u svojoj zabludi da sam već veliki.

Za takmičarske pauze, poklanjao je igračima knjige koje je kupovao po svom ukusu, želeći da lepotu čitanja podeli sa sportistima: nema za tebe igre, sinak, ako si nepismen i glup.

I dalje kupuje umetničke slike za sve pare, rado izlažući najbolje izbore iz svoje kolekcije.

Ali, ovo nije priča o košarci niti o umetnosti.

Vujošević govori za Vreme: Nisam se dao pasjim sinovima!

Vredi citirati: „ Luksuz je danas imati stav i ponos, a porez na luksuz sam platio, pre svega u zdravlju… Znam koliko me je koštalo moje ponašanje, i ne smatram da sam izgubio rat. Izgubio sam bitku, jer sam je vodio sa čovekom koji ima sve pozicije moći i koji je porobio sve instrumente vlasti. Takva bitka nije mogla da se dobije, niti se tu radilo o budalastoj proceni da može. Ali je morala da se vodi. Znam da me je koštala, međutim znam i koliko bi me koštalo da je nisam vodio.“

Gledali smo srpske sportiste kako donose medalje Vladaocu. Ima trenera i selektora čija je poniznost i sportski i ljudski nepodnošljiva, a takvi su i čitave selekcije ugradili u svoje podaništvo.

Zvezdan Terzić: Duh Vučića lebdi nad Marakanom. Zoran Terzić: U svakoj utakmici koju smo odigrali, znali smo da ste vi predsedniče sa nama. Vi ste odigrali svaku utakmicu, osećali smo da ste na terenu, imali smo uvek sedam igračica. Vučić: Zvao sam selektora Krstajića pred utakmicu sa Kostarikom, i dao mu neke savete u vezi sa taktikom. Vučić: Pozvao sam onog malog, Vukasovića, jel se tako zove? Da, Vukasovića! I rekao mu, sine daj gol. Znao sam da je on taj, i on ga je dao. Zvezdan Terzić: To je tačno, zajedno smo sedeli kad je predsednik zvao Vukasovića. Vanja Udovičić: Predsednik je ugradio sebe u svaku osvojenu medalju!

Vujošević: Usvojio sam kao spas repliku iz Kišovog najpoznatijeg dela: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!“ To je moja mantra, i ja se nisam dao pasjim sinovima.

Odluka da se sa pasjim sinovima ne pravi savez, u stvari je sasvim jednostavna. Ljudi to naprosto ne rade. Ljudi ne mogu biti pod šapama takvih psećih mutanata, pa ma šta se dogodilo.

Za Vujoševića nije bilo mesta u srpskoj košarci, a sa tim ni u Srbiji. Radi u Rumuniji i trenira Kluž. Tri puta nedeljno ide na dijalizu. Da li je ovo patetični otklon od mučnine? Dobro, jeste prilično. Bilo bi mu mnogo lakše da je uprkos odvratnosti savio šiju i bar jednom rekao da je nitkov veliki.

Autor ovog teksta nije navijač Partizana niti Zvezde, niti bilo koga. Bilo koja ekipa sklona da osvojene medalje poklanja Vladaocu, više nije moja.

Vujošević nije pristao da svoje borbe i poraze u njima, i pobede pre toga podeli sa bilo kim ko je lišen uma, poštenja, sportskog i državničkog viteštva. Dakle, ništa sa huljama.

Trenutno čita Ljude u mračnim vremenima, Hane Arent.

Pasji sinovi i očevi reže na sve koji se ne oglašavaju njihovim lavežom ili im se opiru ljudskim glasom.