Na sastanku Glavnog komiteta o Bosni, održanog 14. jula raspravljalo se o telefonskom pozivu francuskog predsednika Chiraca predsedniku Clintonu. Chirac je, prema telegramu Aleksandra Veržbova, suočio Clintona s prijedlogom „ili – ili“.

On je tražio da SAD, zajedno sa Velikom Britanijom i Francuskom pošalju kopnene trupe i povrate Srebenicu ili će Francuzi da se povuku.

Veržbov je izvijestio da je načelnik Generalštaba Šalikašvili pozvao svog francuskog kolegu koji je smatrao da je Chiracov prijedlog „smiješan“.

Ali, Komitet je trebalo da odgovori na Chiracov „gambit“.

Dok je predstavnik State departmenta tvrdio da će „napuštanje enklava da potkopa mape Kontakt grupe i vodi neizbježnom padu Sarajeva“, CIA je smatrala da pad Goražda nipošto ne znači pad Sarajeva, jer je Sarajevo mnogo lakše za odbranu, nego Goražde.

Clinton je u telefonskom razgovoru rekao francuskom predsedniku Chiracu, koji je tražio vojnu akciju: „Nešto mora da se učini i uključiće prijetnju vazdušnom silom. Ako ima šanse da se bude efikasno, Mladić mora da vjeruje da to zaista i mislimo. U prošlosti je udario samo po prstima. Moramo mu prenijeti dvije poruke – jednu javnu i jednu privatnu. Privatna mora da bite vrlo specifična po veličini i obimu odgovora, tako da zna da to mislimo. Srbi moraju da vide fizičko kretanje vojnih snaga, da vide da ne blefiramo. Ako to učinimo, može se desiti nekoliko stvari: mogu se uzeti taoci – civilno i vojno osoblje koje je izloženo mora da se skloni do petka. Imamo posla sa ludakom koji ima holandski bataljon u rukama. Ne možemo isključiti pomisao da Mladić pobije Holanđane“.

Da bi bombardovanje bilo mogućno, bilo je potrebno da se eliminišu Ujedinjene nacije.

Butros Gali je opisao kako je išlo isključivanje UN iz operacija u Bosni i kojim trikom se poslužila Madeleine Albright kako bi omogućila da počne bombardovanje srpskih položaja.

„Isključivanje je sprovedeno u nekoliko faza. Početak je bio Samit održan u Londonu 21. jula. Amerikanci su bili glavni nosioci ove ideje, a među njima isticala se ambasadorka u UN, Madeleine Albright. Ona je uoči sastanka u Londonu, tražila da se svi ostali jednostavno stave pred svršen čin, da im se kaže da su Amerikanci tako odlučili i da tu više nema rasprave. To je zaobilazilo komandanta UNPROFOR-a u Bosni, francuskog generala Janviera, čemu se francuski predsednik Chirac protivio, Takav, vaninstitucionalni način dezavuiranja UN nisam mogao nipošto da prihvatim. O tome sam imao veoma neprijatan razgovor generalnim sekretarom NATO, Vilijom Klasom. Ambasadorka Albright,u to vreme širila je različite glasine o mom stavu prema različitim državama – članicama Vijeća sigurnosti UN. Ja sam 25. jula u razgovoru s državnim sekretarom Kristoferom rekao da ne želim Amerikancima da dam „blanko ček“, sve dok Savez NATO ne postigne sporazum i dok se ne izjasni svih 16 država. Poslije masakra na Markalama 28. avgusta, slijedećeg dana, 29. avgusta, došlo je do prave diverzije. Madeleine Albright se iza mojih leđa dogovorila s mojim zamjenikom, Kofijem Annanom iz Gane. On je civilnim i drugim zvaničnicima UN poslao naređenje da se odreknu svojih veto ovlaštenja u Bosni. Tako je odluka o vazdušnim napadima stigla isključivo u ruke NATO i od tada je NATO postao jedino nadležan za krizu u Bosni. To će kasnije imati presudnu ulogu u stavu prema Kosovu i ignoriranju UN u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, ispričao je u razgovoru u Kairu, Butros Butros-Gali.

Bio je to „deal“ tada već uigranog dvojca – Kofija Annana, koji je nasledio Galija na mestu generalnog sekretara UN, i Madeleine Albright, koja je bila državni sekretar.

Butros Gali nije reizabran na mesto generalnog sekretara upravo zbog toga što nije bio kooperativan sa američkim zahtevima, za razliku od Kofija Annana, koji je bio spreman da deluje „iza leđa“ svog pretpostavljenog i tako se dočepao mesta generalnog sekretara UN, a kasnije i Nobelove nagrade za mir.

Bombardovanje srpskih položaja u Bosni počelo je 30. avgusta.

Operacija se imala naziv „Odmerena sila“.

Vilijem Pfaf, dugogodišnji evropski šef dopisništva „International Harald Tribune“, napisao je: „Evropskim prestonicama tek preostaje da shvate poniženje Evrope u ovom što bi se moglo nazvati jugoslovenska završnica. Danas su Sjedinjene Države ponovo evropski lider.“

Richard Holbrooke je oduševljeno dočekao ove riječi: „Pfaf je odmah shvatio ono za šta će drugima biti potrebni meseci: da je bombardovanje NATO označilo istorijski razvoj u poslijehladnoratovskim odnosima Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.“